Никад поноснија што сам студенткиња, а никад пораженија као човек.
Месецима уназад водимо битку за основна, подразумевана права, а успут смо научили да се више грлимо, пажљивије слушамо и обилазимо успаване делове своје земље – или смо барем мислили да су успавани.
Испоставило се да људи од Бора до Ниша никада нису ни заспали. Само су, застрашени системом, седели у својим домовима на обронцима где одјекује тишина. А тамо где тишина не одјекује, одзвања питање: хоће ли ови мали што брзо расту добити прилику да се школују, хоће ли им власт заменити ваздух за земљу, хоће ли им родитељи старити достојанствено док они одрастају мислећи искључиво о својој будућности?
Између два трептаја заглавиле су ми се уске улице земље у којој сам рођена, а ја сам до јуче била сигурна да у њој пустиња не постоји.
@хиперрекреативна
Тијана Крупеж
