Као клинац мислио сам да певачи не требају да се изјашњавају за који клуб навијају, јер ће навијачи другог клуба бојкотовати њихове концерте. Такође сам био убеђен да ни спортисти не требају да се баве политиком, али онда сам „научио да читам“. Схватио сам да је све(т) политика.
Уплела се политика (поготову на овим просторима) у све – ако ниси „члан библиотеке“ не можеш да добијеш посао, дете да упишеш у вртић, нећеш добити субвенције да обрађујеш земљу, а спортски клуб да добије спонзоре.
Колико ме сећање служи Саво Милошевић, у то време још увек активан фудбалер, репрезентативац Југославије, је 4. октобра на Теразијама играо мали фудбал у дресу Отпора. То је био први случај да се спортиста јасно политички огласи.
Први прави, тада назван „тихи бојкот“, догодио се две године касније када се кошаркаши после освајања златне медаље на Светском првенству у Индијанолису нису појавили на пријему код тадашњег премијера Зорана Ђинђића (предходно су били код председника Војислава Коштунице).
Од тада мук. С времена на време би јавност била обавештена да је неки спортиста (Томашевић, Ребрача, Типсаревић…) постао члан СНС. Када су почели протести против ископавања литијума огласило се десетак спортиста који су подржали протестанте. Онда су појавили студенти „пробудили“ и спортисте – неки су их подржавали, други су били против. Легитимно. Свако има право на своје мишљење и да га јавно изнесе.
Али и летимичан поглед показује да у Србији постоје два парарелна света – један који „само“ подржава студенте и други који не само да их не подржава већ их вређа. Дејан Томашевић, бивши кошаркаш, у Скуштини Србије урла „Усташе, усташе“. Горан Караџић, такође бивши кошаркаш, је после посете „студентима“ у Пионирском парку на свом фејсбук профилу написао „На сваког ко крене на државу удри предсједниче, рука ти се позлатила“.
Признајем да ме је, иако га лично не познајем, Караџић изненадио – позив на насиље не доликује ниједном човеку, спортисти поготову. Фер – плеј, шта то беше? Што се тиче Томашевића, чим сам видео снимак из Скупштине сетио сам се интервјуа који сам радио пре двадесетак година са (и тада) најбољим српским кошаркашким судијом Илијом Белошевићем.
По завршетку интервјуа задржали смо се извесно време у необавезном разговору и тада сам га питао који играч је најнезгоднији за суђење. Без имало размишљања је одговорио Дејан Томашевић и то образложио:“ Када се гради под кошем никада не знаш да ли ће противника ударити лактом, уштинути, стати ми на ногу… Изузетно инелигентно се служи свим средствима да дође до лопте“. Очигледно је да Томашевић и по завршетку играчке каријере не бира средства дође до циља.
П. С.
Олимпијски комитет Србије још увек није прогласио најбоље спортисте Србије за 2024. годину. Да ли је разлог можда чињеница да су два једина кандидата за то ласкаво признање најбољи тенисер света Новак Ђоковић и најбољи ватерполиста света Душан Мандић. А обојица подржавају студенте?
Жива Векецки (Извор: Данас.рс)
