Причали сте недавно на једној од ваших телевизија, како сте након неког времена угледали свог оца и схватили – колико је смршао. Изгледао је као сенка, тако сте изјавили. Само што нисте заплакали описујући га. Ми смо вашег тату нервирали подржавајући студенте – а родитељ, ко родитељ, бојао се за своју децу и за унуке. Срам да буде и студенте и нас – следи логичан закључак. Испричао вам је тата, како ни ваша мама не излази из куће, јер по цео дан гледа те-ве Информер. И мајку смо вам од света одвојили. Срам да нас буде, понављам. Зато што не мислимо на вашу породицу, већ на студентске захтеве. А студенти траже – да институције раде свој посао и да се ви у то не мешате. Нећу да помињем маме и тате студената. Они су вам небитни. Зато пред њиховим очима, ови ваши олако носе на хаубама њихову децу и газе их на улицама.
Да будем искрена, не капирам зашто се ваши родитељи нервирају, кад ваше националне телевизије тврде да нас има шака јада. А по вашем признању, ваша мама и ваш тата гледају – Информар, Пинк и Хепи. На Информеру се износе информације, на Пинку се боје у ружичасто, а на Хепију се тај ваш успех прославља, јер сте цар. Чему онда фрка ваших родитеља? Уз то, ти ваши медији кажу, како се напољу не догађа ништа, сем што десетак студената – усташа и страних плаћеника – прави фрку без икаквог разлога. С њима је исто толико професора – ленчуга и хулигана – којима се придружила и руља адвоката… И да не набрајам. Јер, свако набрајање асоцира ме, на ваше недавно гостовање у Меленцима. Усред највећих студентских побуна, о којима цео свет извештава, ви сте сетно причали о свом детињству и набрајали сте ваше краве – Гизелу, Крилову, Шаруљу, Шаренку и Јагоду… Из свега сам скапирала, да имена својих крава памтите, а имена студената вам не значе ништа, сем кад их хапсите.
Боже, како умилно причате о својим кравама. Да вас човек привије на груди од доброте којом исијавате. Али – кад вас неко изненади питањем које нисте очекивали, тад побесните и покажете свој прави карактер. Не волим да помињем било чију фамилију, па ни вашу. Али, пошто сте маму и тату сами поменули, дајем себи слободу да вас упитам. Помислите ли некад – како се осећају друга деца, кад њихове родитеље ви понижавате? Да ли се запитате, како им је кад их виде уплакане и усахле – као ви вашег тату? Нисте само ви брижан син. И није само ваш тата брижан отац. Има још брижне деце и брижних родитеља.
Била сам згрожена, кад мештанину Варварина, који искрено, на свој начин каже, да у његовој фирми двојица раду, а четворица стоједу, ви подругљиво узвраћате – да је то случај у комплетним државним органима – да двојица раду, а четворица стоједу. Ругате му се, понављајући његове нерправилно изговорене речи. И он је нечији тата, син, брат, свеједно… И због њега неко пати, кад му се ругате. Патим и ја кад то чујем и схватим – колико је цинизма у вама – а, ви овом земљом владате. Извињавам се у име тог поштеног човека, што се не изражава литарарним језиком, да може да вам парира. Али, нису сви имали могућности да се школују. Шта бисте ви учинили, кад би се неко на тај начин наругао вашем тати? Али, ваш отац је напустио село и постао – господин. Да вас цитирам – госпоствен, леп човек, то сви знају, без обзира што је стар – тако рекосте ономад причајући о свом тати и о мушкој лози у својој породици. И закључисте – чудна је та наша мушка лоза… не показујемо емоције већ глумимо мушкарчине. Кад на нечије – раду, стоједу – узвратите на исти начин, да знате да знамо – да то мушкарчине не раде.
Да ли сте мушкарчину глумили и кад сте се обраћали оцу страдалог младића у Наменској? Момак од двадесет четири, како отац рече, попио је сок са њим, појео наполитанку, а онда је грунуо вишак барута због нечијег јавашлука. Син му је разнесен у комаде – пред његовим очима. Лик тог несрећног оца никад нећу да заборавим. Плакала сам док сам на те-веу гледала то усахло лице низ које теку сузе. Тражио је од вас да кривци буду кажњени. Свестан да му то сина неће вратити, тражио је само правду. Као сад студенти за страдале под надстрешницом у Новом Саду. Гледали сте га без имало емоција и хладно сте рекли – знали сте да вам син није манекен и да не иде на модну писту…То сте рекли оцу, који је изгубио сина. Мрааааааак.
Да мрак може бити и мрачнији кад сте ви у питању, уверила сам се, кад је отац тог несрећног момка рекао, да више нема разлога да живи, да му је лоза затрта, да је славу угасио… А ви сте га потапшали шмекерски по рамену и рекли нешто у стилу градског мангупа – ма, дај, не причај глупости, како ти је лоза затрта, па имаш ћерку. Ја, као сестра која је прерано изгубила брата, знам шта значи сестринска туга. Јака је као родитељска. Тој сестри срце је рањено заувек. И за њу је живот стао тог дана кад је изгубила брата. Да ли се тако багателише полуживим човеком, који је једно дете пред очима изгубио, а друго дете му пред очима вене? Непримереним речима, ви сте тог дана и њега убили. Али, тај отац није ваш тата. Тата председника. Вашем тати – највећи је страх – хоће ли ваша фотеља бити заувек ваша или не. Зато ваш тата вене. Несрећни човек који тражи вашу помоћ, није тако моћан. Син му није био – чак ни манекен – како рекосте. Његова смрт се подразумева као ризик посла којим се бавио. А, то што је несрећа могла бити избегнута, а тај момак данас био жив, о томе се не прича. Јер, фирму је водио човек кога сте ви поставили. Неодговоран, нестручан, а ваш одговор је по обичају био у стилу – па, шта!? Па, шта, ако је био вишак барута који је експлодирао и момка раскомадао,јел’ тако председниче? Где сте тај зверски језик научили? На Правном факултету сигурно нисте. Да јесте, били би сада са студентима на улици. И борили би се против таквих – као што сте ви.
Врхунац је ваш разговор са инвалидом, човеком без десне руке. Својим оштрим језиком и леву сте му одсекли. Ја сам Милоје Сарић. Долазим из села Дољевац, општина Варварин, представља се културно. Све време вам персира и каже да његова инвалидска пензија износи осам хиљада седамсто педесет динара и да једанаест посто повећања износи мање од деветсто динара. Од тога одмах одвоји триста за телевизијску претплату… Не завршивши реченицу, на коју би свак нормалан заплакао, почиње ваша вербална тирада. Нешто најнекултурније што сам икад и видела и чула. Млатарате рукама и вичете на тог човека – без персирања.
Као да сте заједно с њим чували оних ваших пет крава које сте ономад поменули. Кладим се да би и Гизела и Крилова и Шаруља и Шаренка и Јагода биле културније од вас. Усред речи, прекинули сте човека дреком – а кад ти је неко повећао пензију за једанаест посто, кад, кад, кад? Кажи кад? Кажи кад? И почели сте да ко-ко-дачете и да набрајате године уназад – кад човек није ни био инвалид. Истом жестином наставили сте – и шта? Треба ли да ти се додворавам за тих триста динара? Треба ли да се за триста динара додворавам целој Србиј? И не чекајући да човек ишта каже – узвикнули сте – живела Србија! Као фурија сте изјурили из сале у Варварину, у мртвој Србији. Наша земља умрла је кад сте ви дошли на власт. А Миле?
Миле смо сви ми, које на све начине покушавате да понизите протеклих тринаест година.
Биљана Вилимон (Извор: Радар.рс)
