Од Видовдана у јавности, па и у оно мало критичких и независних (ако постоје) медија, непрекидно траје полемика, унакрсно се “испаљују рафали”, цењених колумниста и аналитичара, да ли студенти иду удесно, да ли скрећу улево, где је већи нагиб, где опаснији спуст…
Као да желе да отупе оштрицу борбе ових младих, непоколебљивих у борби против опасне немани са изразитим менталним поремећајима. У таквом конгломерату и хетерогености идеолошких опредељења, као да не схватају да је њихов пут и циљ, центар хоботнице, и да кад се то сруши, све ће пасти као кула од карата, по домино принципу. А дотле постављати претходна питања је сувисло.
Они се удружују, ћаци се уједињују у борби за очување привилегије и моћи. Више и не крију, удружују се са највећим криминалцима, и користе све прљаве механизме. Пребијају људе горе него СС за време рата. Њихов фирер на гебелсовој телевизији прети да ће напасти куће њихових неистомишљеника. Овим је по ко зна колико пута објавио рат према најродољубивијем и најчеститијем делу народа. Умало да погрешим и да напишем “свом”, али Он их тако не доживљава. И није председник свих грађана кад је наредио пребијање те деце, тако монструозно и тако сурово.
Остављени смо на цедилу, демократија више не станује у Европи. У Србији се води жестока борба за успостављање демократских вредности, и за ту стару, накинђурену Европу.
Зато су сва питања такозваних салонских револуционара беспредметна. Док хапшења трају и док се полицијска фаланга иживљава.
Отуда и недолазак представника студената на скуп о даљим правцима код такозваних опозиционих представника, и посланика који су се оглушили о захтеву студената о бојкоту.
У међувремену, Ужице је поново слободна република и пример како морају сви наступити и на Истоку и на Западу, свуда где постоји иоле слободарска клица.
У супротном нећемо постојати, остаће јаловина и пепео.
Синиша Стојчић
