У свету огрезлом у безакоње, грех и духовну празнину, очекивали бисмо да Црква буде светионик – место где се чува вера у Христа, Његова реч, и Његово обећање да ће поново доћи. Али истина је тежа: не само да свет одбацује Христа – одбацила га је и Црква.
Не у доктрини. Не на папиру. Не у симболу вере. Али у делу, у духу, у свакодневици – Црква, каква је данас, често живи као да Христос неће доћи. Као да Његове речи о Другом доласку нису стварне. Као да ће векови греха само да се наставе, без Суда и без Краља.
Знакови неверовања унутар саме Цркве
- Ретко се говори о Другом доласку
У проповедима, у пастирским посланицама, у црквеним окупљањима – готово да се не помиње да Исус Христос долази поново да суди живима и мртвима. У центру пажње су политика, традиција, народни обичаји, национална историја – али Цар који долази? О томе влада тишина. - Живот без бдења и покајања
Православна вера нас позива да „бдијемо и будемо спремни“, јер не знамо дана ни часа. Али духовни живот унутар Цркве све више личи на формалност, без истинског подвижништва и будности. Ако Црква не живи као да Господ долази – онда значи да више не верује да долази. - Црквена хијерархија као „свет у светом“
Многи епископи, свештеници и теолози више говоре као државне дипломате, професори и чувари институције, а не као људи који стоје пред вратима вечности. Реч о Суду, о Страшном доласку Христа, о Царству небеском – све је то потиснуто иза „важнијих тема“. - Прилагођавање духу времена
Уместо да подсећа свет да долази крај, Црква све чешће тежи да му се допадне – избегава да спомене грех, избегава да говори о покајању, и тиме показује да се више боји људи него Бога. А онај ко не проповеда Суд – тај не верује у Долазак.
Црква без ишчекивања – Црква без силе
Када Црква изгуби ишчекивање Христа – губи и силу. Без вере у Његов Долазак, све постаје пука форма: литургија без живота, молитва без ватре, икона без светлости. Апостоли су живели у нади да ће Христос доћи „као лопов у ноћи“, па су с тим ишчекивањем и умирали. А ми данас? Ми градимо каријере, титуле и институције – као да Христа нема ни на видику.
А Христос долази – са или без нас
Било да људи верују или не верују, било да Црква ћути или проповеда – Христос долази. Неће питати колико нас је чекало, већ колико нас је било будно.
„Кад Син Човечији дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ (Лука 18:8)
То је питање које Христос поставља не свету, већ Цркви. Ако одговоримо искрено – можда нам неће бити пријатно. Јер ако Црква више не верује да Он долази, шта онда још од ње остаје?
Бојан Јовановић
