Просто је задивљујуће како још увек велики број грађана не види колики је фолирант њихов председник. Просто је фрапантно да одрасли људи наседају на његове медијске трикове, на јефтине форе, на провидну, нижеразредну глуму, на понижавајуће пренемагање. Не, више то није до њега, већ до публике. Публика као да хоће да буде заварана, преварена, обманута. Јер Вучић се више и не труди да сакрије своје незнање, своју површност. Ако се то не може уочити када говори о економији, јер се од бројки може лако направити димна завеса, ионако је већина нас алергичан на вишу математику, комбинаторику, алгоритме, једначине. Али, у Србији има барем три милиона потенцијалних фудбалских и кошаркашких селектора, како ти кладионичарски свезналци не раскринкају највећег фолиранта међу државницима који све што је прогнозирао у спорту (осим пораста броја олимпијскиих медаља) све је промашио. 

Друго занимање по распрострањености у Србији јесте-историчар опште и свеопште праксе. Сви знамо кад се нешто, како се, где и зашто се десило. Сви имао суд о неким догађајима, поготово о личностима из наше бурне и богате историје. Ми смо народ који производи не вишак вредности, већ вишак историје и то нас је много коштало. Паметнији народи су се окренули нафти, техници или туризму. Ми не, зашто мењати формулу успеха. Историја је наша опсесија. Нарочито за председника, јер он више не прича ни о изборима, ни о политици, ни о стратегији, већ-о историји, тачније о уџбеницима историје. Већ сада је уверен да ће странице посвећене њему бити насловљене-златно доба. За неке је то златно доба мрачни средњи век, за историчаре ће ово сигурно бити камено доба јер ћемо се на крају каменицама бацати једни на друге, тако да после Вучића не да његови наследници неће имати шта да окрече, већ од његове Србије неће остати камен на камену. Осим дугова и међународних обавеза која нам сада оставља у аманет.

ФОТО: Фонет

Незнање којим се он бахати пред камерама штипа за очи. Како му се ближи крај све више повлачи историјске паралеле које му или не иду и прилог или као скенер откривају његову шупљину, празнину, полузнање.

Његова изабрана реч-комунистички шињелисти. Први на листи-Горан Марковић. Поред плејаде бивших комуниста који су продефиловали кроз „другу Србију“ и прозападну опозицију, они који су прогонили људе, забрањивали књиге, цензурисали медије, њему су Бокан и друштво сервирали праву причу за погрешног човека. И он понавља научени текст из студија у студио, као песмицу, мислећи да погађа, да убада тамо где боли. Нико из друштва да му каже да му је подметнуто кукавичје јаје, да испада глуп у друштву.

Јер готово нема оног ко памти стару Југу да није гледао филм „Мајстори, мајстори“. Па има ли ефектније критике просветног система комунистичке ере од тог филма. Критике просветне мегаломаније, свођење ученика на бројку, декаденције наставног кадра, трулости системе уопште. Та школа која слави одлазак у пензију чистачице је само пример пропадања државе у малом, извртање општег лицемерства на поставу. Заменик има аферу са наставницом, она општи са фискултурцем у сали, бивши мајстор мрзи учионицу, не подноси своју жену колегиницу, најмлађи у колективу је обична пијаница, а куварице не само да сведоче о проституцији, већ обе активно учествују у тој бедастоћи. Трулост, корупција, декаденција.

А филм је ремек дело баш тог Горана Марковића, који ако је шињелиста снимао би Козару, Неретву, Николетину Бурсаћа…

Горан Марковић ФОТО: Принтскрин

Специјално васпитање-зашто такозвани шињелиста радњу смешта у дому за деликвенте? Зашто показује како живе васпитачи, какав је однос међу њима, зашто директор Дома сади палме док му се деца бију на улици и потежу ножеве?

Тајванска канаста-део филмске ризнице бивше Југославије иде још дубље у критику комунистичког система који је пред умирањем. Не, тај филм није снимам када пуцају зидови у Берлину, нити док Горбачов спроводи „перестројку“, већ почетком последње деценије комунизма у Источној Европи када је стара бољшевичка гарда још увек жива и може да зада смртоносни ударац. 

Зашто је Вучић напао баш Горана Марковића и обележио га тако да је реинкарирани Крцун? Па зато што следи мобилизација најгорих. Он не само да не штеди речи које убијају, већ вади све могуће поделе које је српско друштво једва преживело. Вади изу нафталина трауме из и после Другог светског рата. Подсећа на комунистичке ратне и послератне злочине јер су они још увек свежи, сећана на њих нису избледела, а и жртве се савршено у клапају у историјско-културни модел његове Србије. То је позив на нову освету. Не треба се светити само усташама, балијама и Шиптарима. Има и Срба којима су „крваве руке“ , ту крв нису опрали осам деценија, време је за прање и драње. Почећемо од Горана  јер је он исувише гласна против Вођа. Слушају га људи јер је успешан, гледан, поштован. Морамо Горана зауздати јер нам он прети Крцуновим методама. Зашто онда да не злоупотреби жртве Крцунове? Има их свакаквих. Од оних из шуме, до оних из вила. Нема везе што сада у тим вилама не седе Горанови потомци или преци. Нема везе што су те виле откупили Вучићеви кумови и „браћа“. Мржња не пита за знање, већ само за рефлексне емоције.

Зато се Вучић не обазире на своје лупетања јер она и немају за циљ неку чињеничну проверу. Само мржњу, јер је то основно инструмент његове власти и његовог политичког деловања.

Др Александар Дикић