Три лидера опозиције Здравко Понош, Драган Ђилас и Милош Јовановић, упутили су своје политичке поруке у вечерњем програму на ТВ Н1, од којих можда највише одјекује реченица новинарке Иване Момчиловић.
А то је да се позиву нису одазвали Мирослав Алексић и Саво Манојловић, један је на терену, други не одговара где је.
И још одјек има и тај жалобни тон, да ето Н1 прати студенте, да режимске телевизије прате Вучића, и тако да су, коначно и они, прикраћени, успели да доспеју у медије.
У другом делу вечерњег програма Н1 гостовала су још двојица опозиционих посланика Срђан Миливојевић и Александар Јовановић Ћута.
Радомир Лазовић појавио се пак, сутрадан у јутарњем програму Нове С.
Осећате ли колико овај телевизијски распоред одговара стварном груписању и блоковској подели унутар парламентарне опозиције Вучићевом режиму?
Истина, они сви понављају исто, да раде усаглашено, да су јединствени, поздрављају нарасли студентски покрет, указују на посртање режима и – објашњавају да нема услова за изборе.
Не може човек а да се не запита, а зашто те услове не створите, односно не извојевате, уважена господо? Кад ћете, ако нећете сад?
Изборни услови не могу бити ни октроисани ни даровани, и они су жива политичка твар, обликују се у складу са друштвеним тренутком.
Могуће их је преобликовати уз смелост и подвиг, ваљану одлуку и веру у себе.
А папагајско понављање „прелазна влада“ не води ничему, јер прелазна влада не постоји сама по себи, њу увек неко гарантује.
На пример, страни фактор као ЕУ у Македонији, или државна институција као што је то био Милан Милутиновић, у својству председника Србије, после Петог октобра.
Српска опозиција очито нема ни једно, ни друго, и упорно се понаша као случајни клијент антивучићевске јавности.
Кад Милош Јовановић каже, нек СНС већина сама смени своју владу у Скупштини, не помишља ли да тиме препушта студентску победу, обарање Владе Милоша Вучевића, право у крило Вучића?
Кад Ђилас тронуто каже да опозиција има људе по унутрашњости који трпе страховите притиске, помишља ли у себи, са којим би жаром сада ти људи, осокољени студентском револуцијом, бранили гласачке кутије? Је ли и даље тако недостижно да опозиција изађе са својим бројањем гласова, било на изборима, било на референдуму о Вучићевој оставци?
Противно је здравом разуму у исто време причати како студентска револуција преображава српско друштво, а да су једино изборни услови остали исти.
Ни Вучић није више исти, ни режим више није исти, а опозиција је и даље несвесна колико више није иста, и да сада више нема тих услова који нису на њеној страни.
Јасмина Лукач (Извор: Данас.рс)
