Тешко је издвојити тену за коју би неко могао рећи, ово се мене не тиче.
Једна од тих тема је нестанак беба.
Остаје питања: Где живимо?
Од краја Другог светског рата, кроз све фазе постојања бивше Југославије, па до данашње Србије, траје један од најмрачнијих и најмање расветљених злочина против деце и родитеља: систематско нестајање беба из породилишта.
У време кад се систему веровало нестало је по процени око 250.000 беба
На хиљаде родитеља, од 1946. па све до данашњих дана, добијали су исту поруку: “Ваша беба је умрла одмах по рођењу.” Тела нису видели. Гробова није било. Документација или није постојала, или је била лажирана. Гробнице – празне. У многим случајевима нису добили ни умрлицу, ни уверење о смрти, нити обдукцију. Неки су касније открили да њихова деца – према фалсификованим папирима – никада нису ни постојала.
Родитељи су обмањивани, понижени и ућуткани. Многи су сахранили кутије без садржаја. Многи су деценијама живели у тишини, под притиском режима који није дозвољавао сумњу у ауторитет лекара, матичара, службеника и државног апарата.
Сумња је расла. Удружења родитеља почела су да истражују, да упоређују папире, да траже истину. Почеле су да се откривају шеме – фалсификовани матични записи, уписивања измишљених идентитета, погрешни подаци о рођењу и смрти, нестанак медицинске документације. У неким случајевима, ДНК анализе су доказале да дете није умрло – већ је одрасло у другој породици, често у иностранству.
Појавиле су се тврдње да су бебе продаване – према Европи, Америци и другим деловима света. Да су постојале организоване мреже трговине децом, са везама у породилиштима, социјалним службама, па чак и безбедносним структурама. Иако докази нису увек доступни, образац је био превише сличан – да би био случајност.
Тек 2020. године у Србији донет је Закон о несталим бебама – који предвиђа симболичну новчану накнаду родитељима. Међутим, и даље нема кривичних процеса, нема пресуда, нема имена одговорних.
Тишина која траје деценијама
Нестанак хиљада беба у бившој Југославији, а посебно у Србији, није грешка система. То је злочин система. Злочин у којем су родитељи десетине година живели у мраку, понижени, обмањени и остављени без истине. Проглашена смрт без тела, без гроба, без папира – то није само трагедија. То је организована манипулација, сумња на трговину децом и институционално саучесништво које траје деценијама.
Ово није питање прошлости. Ово је жива рана, јер док држава исплаћује симболичне одштете, ниједна особа није осуђена, ниједна мрежа разоткривена, ниједан лекар, матичар или службеник озбиљно испитан. Поједини родитељи данас још живе са надом да ће срести своје дете – одрасло, негде у Немачкој, Италији или Америци, не знајући ко су.
Ћутање државе није неутралност. Ћутање је саучесништво. А закони који не доносе истину, већ само новац, нису правда. Они су покушај да се бол купи, да се истина закопа дубље од оних празних гробова којима су родитељи годинама долазили, не знајући да ли оплакују своје дете – или нечију лаж.
Ова прича мора добити свој епилог. Јер кад држава заташка истину о најневинијима – о деци – тада то више није само правни проблем. То постаје морални суноврат једног друштва.
Ђакон Бојан Јовановић
