Намерна насловљеност ове моје (не)стручне експертизе је отуда што нисам едуковани психијатар, чак ни из било које друге сродне области и науке. Концизнију и компетентнију елаборацију остављам нашим врсним експертима, држаћу се посматрања и резона на основу практичног искуства током свог вишедеценијског дисидентског деловања, са посебним освртом на ове по много чему јединствене и херојске студентске и грађанске демонстрације.

За огледни пример узећу два лика, српског жандара, припадника српске елитне жандармерије и дресираног расног пса (било ког из племените расе).

Српски жандар је школован или дресиран на темељима да све мрзи што се оглашава и буни против државе, представника државе, он то не опрашта и меша та два појма – држава и отаџбина. Њему је то свеједно. А симбол свега тога је Председник, кога он обожава до идолопоклонства и у стању је рођеног оца или сина да ликвидира за њега.

Расни дресирани пас је по многим елементима сличан првом нашем огледном примеру. Он прати, и дубоко препознаје свако душевно расположење свог газде и спреман је да и на најмањи миг скочи и извади гркљан противној страни, или да га мучи по прецизним инструкцијама.

Српски жандар је учен од врсних педагога из деведесетих, оних ратника који су све ратове изгубили, али све привилегије добили. Основно њихово начело је: “Нећеш никада одговарати ако слушаш команду и претпостављеног”. И нису одговарали, умировљеници су и саветници. Српски жандар може и да нема никакву школу, ако рачунате неку средњу кожарску из Босне, може да заврши и докторира на “Сингидунуму”, за сваки степен уредно ће добијати чин и увећану зараду. Али, плата није једина материјална сатисфакција, ту су и силне привилегије од којих се живи, возе бесна кола, зидају викендице…

Наш дресирани пас је увек полусит, добар газда зна да прехрањеност може да изазове лењост, а то је погубно за псећу психологију. Увек је чист, опран, мале ситне ваши не долазе у обзир и смештен на брижљиво одабраном месту у кући по свим безбедносним критеријумима.

Српски жандар тренира, редовно одржава своје бицепсе. Девет месеци свакодневно или из вечери у вече демострира силу и снагу на младим људима и грађанима који бране правду, спречавају отимачину, бране Србију од лопова, послове које би исти тај српски жандар требало да ради, али њему су рекли да су то издајници и по њима, као у Лекино време: “Удри банду”!

Пас ни у шали не воли да чак ни газдин пријатељ претера у шали, његова перцепција и инстикт то посебно преживљавају и делују крајње опрезно. Пас воли да тренира, посебно да газди враћа предмете од дрвета и слично.

Како се “Симилис симили гаудет” (или “Сличан се сличном радује”) тако овој компарацији нема краја осим да често пас уме да се наљути на газду и да га елиминише, док је српски жандар веран више него пас.

Девет месеци туче, хапси, разбија и никако да искочи и каже. Доста, нећу више, имам и ја децу. Добро, и она ће бити неки пандури, али шта ако неће. Постаће, можда студенти који ће питати оца:”Је ли ћале, шта си то урадио”?

Да се стидим или да се не постидим.

Синиша Стојчић