Више од 5 година пишем колумне за разне портале и новине. Има их већ озбиљан троцифрен број. На неке сам поносан, на неке и нисам, али иза сваке стојим. Осим једне. У септембру пре 3 године, након испадања наше кошаркашке репрезентације са ЕП у осмини финала од Италије, написао сам колумну у којој сам врло оштро критиковао Пешића из више разлога.
Позвао је, а затим вратио са припрема Теодосића, што се капитену не ради. У кључним моментима утакмице са Италијом Јокић је седео на клупи… Било је још доста тога. Врло брзо сам разумео да нисам компетентан да критикујем селектора кошаркашке, фудбалске или било које друге репрезентације, јер сам само навијач и апсолутни лаик за озбиљније разумевање било ког спорта. Због тога у овом тексту нећу критиковати Пешића, па чак ни Пиксија.
Кад је Пешић у питању, постоји више разлога због којих га не треба нападати. Урадио је много тога за нашу кошарку. Треба му се искрено захвалити за све и испратити га у више него заслужену пензију, јер године једноставно чине своје, то је биологија. Што се тиче Пиксија, њему се не треба захваљивати ни на чему. Треба му дати отказ и то је то. Али, ни Пешић ни Пикси нису узрок, већ последица.
И сад долазимо на тему о којој, као и сваки грађанин Србије, имам права да пишем. Неуспеси кушаркаша и фудбалера, као и таворење у свим спортовима, осим понеког индивидуалног у коме изузетно талентовани појединци остварују велике резултате, нормална је последица свега што ова власт чини већ 13 година.
Наивно је очекивати да власт која за министре доводи шофере или керамичаре, а за директора ЕПС-а власника печењаре, уради нешто другачије у било ком сегменту друштва па и спорту. Као што је у време мандата власника печењаре у Обреновцу уместо угља ложено блато, као што министар просвете док чачка нос и безуспешно закопчава шлиц (о чему министарство издаје званично саопштење) дели отказе неподобним наставницима и професорима, што за последицу има апсолутни хаос на почетку нове школске године, на челу фудбалског савеза био је човек који је на сутоморској плажи водио магарца и наплаћивао сликање са истим. Да се разумемо, поштујем сваки частан посао и ни на крај памети ми није да исмевам керамичаре, шофере, власнике печењара и шетаче магараца по плажама. У тим професијама постоје дивни људи, али они свакако немају довољно знања да би водили озбиљне организације.
Ко их је и зашто поставио? Политика се увек мешала у спорт и то није ништа ново. Никада међутим у оволикој мери и никада са толико функционера у савезима постављених по изврнутим критеријумима. Да би неко данас обављао одговорну функцију у држави, није потребно да се разуме у посао који треба да обавља, да за њега буде стручан. Потребно је да буде лојалан и да слуша наређења „одозго“. А са људима који нису стручни најлакше је манипулисати и њима је најлакше наређивати.
У фудбалу и кошарци, много је новца. А где је новац, ту су и напредњаци. И то увек погрешни напредњаци, мада сам убеђен да израз погрешан напредњак представља плеоназам.
Подсетићу на некадашњег селектора Муслина који је јасно ставио до знања да неће дозволити да му менаџери састављају тим. Одмах је отеран, дошли су послушни, а наша репрезентација је почела да служи за прављење позитивне гол-разлике озбиљним светским селекцијама.
Рад са млађим селекцијама је потпуно занемарен, купују се јефитини играчи сумњивог квалитета, а новац од њихове продаје завршава далеко од очију јавности. Један клуб је фаворизован, остали таворе на ивици опстанка. Због недостатка конкуренције и тај фаворизовани клуб потпуно је неспремен за европска такмичења.
И све је онда апсолутно логично. Наивно је било очекивати да ће кошаркаши који долазе из земље која је на ивици грађанског рата освојити медаљу. Иста група мрачних типова која је пре две вечери тукла очеве пред децом, ишла је по налогу претпостављамо кога у Ригу да дисциплинује наше навијаче који су викали оно што се не свиђа њиховом газди. Кажу да су заузели места чланова породица кошаркаша иза клупе, одакле су вршили притисак на екипу. И шта у таквој атмосфери очекивати? Ако наставимо истим путем, нећемо се ускоро наћи на такмичењима оваквог ранга. Наивно је веровати да ће наше кошаркашке или фудбалске звезде долазити да играју, док хулигани туку грађане.
О каквој будућности спорта говоримо у земљи из које је отеран њен најбољи спортиста свих времена, само зато што је подржао протесте студената и грађана? Уместо да га на коленима молимо да са државом прави тениску академију, како неки нови клинци не би морали да пролазе кроз оно кроз шта је прошао он и његова породица, добио је најгоре увреде од типова са којима ни један пристојан човек не би попио кафу. Најбољи светски тенисер свих времена, који је својим искуством, познанствима и утицајем у целом свету, могао да помогне не само у тенису, напустио је Србију.
Док сам се спремао да пишем овај текст, прочитах вест да је данас најгоре увреде добио некадашњи кошаркашки репрезентативац и освајач олимпијске медаље Никола Калинић. О каквом спорту можемо да причамо у таквој атмосфери?
Не браним Пешића, а посебно не Пиксија, али главни проблем је на трибинама, боље рећи у ложи…
Братислав Браца Марковић
