Фудбалска репрезентација је у Албанији наставила где је у Немачкој стала. На Европском првенству изабраници Драгана Стојковића су за 270 минута игра постигли један гол, у Тирани за деведесет минута нису ниједан, да су играли још 180 минута можда би га и дали. Јесте освојен бод на „врућем гостовању“, али игра којом се дошло до „успеха“ не обећава много у наставку квалификација.
Онима који воле да се кладе (истина нисам тако добар прогнозер као Анђус) предлажем да играју 0-2 голова.
После неуспеха на Светском првенству у Катару (са једним бодом „орлови“ су били последњи у својој квалификационој групи) селектору Драгану Сојковићу једна од највећих замерки које су му упућиване је била чињеница да се олако примају голови (на три утакмице чак осам пута се затресла мрежа наших голмана).
У квалификацијама и на самом Европском првенству (на три утакмице у групи примљена су само два гола) селектор је успео да консолидује игру у одбрани али је покварио све остало. Изгубили смо креативност на средини терена, нема игре по боковима, Митровић и Влаховић морају да се враћају до центра да би добили лопту па ако сами ураде нешто…
После не баш пријатељског разлаза селектора са капитеном Душаном Тадићем репрезентација нема више правог креатора игре, фудбалера који једним пасом, дриблингом, избацује противничку одбрану из игре. Из утакмице у утакмицу све је јасније да Лазар Самарџић није тај калибар, а још мање је то „Звездин Меси“, Андрија Максимовић.
Место у репрезентација изгубио је Филип Костић, а његов наследник Алекса Терзић није ни упола тако убојит пред противничким голом. Са друге стране Андрија Живковић више „чува леђа“ Ераковићу него што помаже Митровићу и Влаховићу. Када се све то има у виду сасвим је јасно да „орлови“ могу гол да дају само из прекида, после корнера, или неком индивидуалном акцијом Митровића или Влаховића.
Не ваља, а боље бити неће.
У последњих пет година млађе селекције Србије су учествовале у 10 квалификација од којих су само кроз четири избориле пласман на завршне турнире. Неуспеси на Европским првенствима, односно у квалификацијама, истовремено су нас ускратили за учешће на Светским првенствима па су „Орлићи“ у различитим категоријама учествовали на само четири од 15 последњих великих такмичења од кадетске до младе селекције.
Последње Светско првенство на којем смо имали неку младу селекцију био је Нови Зеланд 2015. године када смо постали прваци света.
Садашњост нам није светла, а будућност не обећава бољитак. Напротив.
Жива Векецки (Извор: Данас.рс)
