Не пропустимо шансу да кренемо путем спаса

Трамп је сурово прагматичан бизнисмен, који, полазећи од својих пословних колико и америчких рачуна, намерава да прави геополитичке конструкције. То је добро за Русију, која је довољно војно-политички снажна да може да брани своје интересе, те је пребогата ресурсима да се са њом исплати правити бројне комбинације, а опет, ако се одбаце идеолошке опсесије, није конкурент САД. Сада причам о реалполитици, а не о моралу, што не значи да за све релевантне геополитичке факторе не мислим да су били и остали мрачни. Али то није тема. 

Ствари, и у реалполитичком светлу, много лошије стоје за Кину – која је због непродуктивног и уврнутог „крсташког“ похода евроатлантских екстремиста на недалеки „руски исток“ – дуго била у геополитичкој заветрини што јој је, између осталог, омогућило да постане највећи профитер од глобализације коју је Запад правио за себе. Сада ће Пекинг морати да се много озбиљније бори са Америком за повољну глобалну позицију, док ће Русија постати својеврсни језичак на ваги.

Најгоре ствари стоје за конфузну и подељену ЕУ, оптерећену идеолошким застрањивањима; војно-политички слабу а доведену у крајње неповољан геополитички положај. Од опуштеног декадентног профитера од (1) јефтиних руских енергената, (2) отвореног америчког тржишта и  (3) НАТО кишобрана који је у својим рукама држала поменута сила, те (4) обилног дотока кинеског капитала у Европу – претворила се у незграпног мамута који делује као примамљив плен како бившем прекоморском савезнику, тако и свим другим релевантним геополитичким играчима. 

То ипак не значи да су кључне чланице ЕУ потпуно немоћне. Када брод тоне свако гледа да се докопа најбољег чамца за спашавање, а пре тога, док год постоје шансе да се пловило закрпи, уз мање битан товар са њега бацају и неважне путнике. Тако ће се, у пренесеном смислу, пре или касније, одвијати ствари и на европској галији, односно у њеном окружењу. Париз, Берлин, Варшава, Рим и Мадрид, настојаће да умање сопствену националну штету – колико год да испразно буду говорили о европској и широј солидарности – правећи непринципијелне аранжмане са Вашингтоном, Москвом и Пекингом, упоредо са одмеравањем снага са некима од њих. 

Све то ће се рефлектовати генерално на Србију, али и понаособ, и то убрзано, на позиције њеног спин диктатора. Он се већ дуго додворава свим битним спојним факторима и на наш рачун плаћа им рекет како би очувао личну позицију. Уз то је, очито, и уцењен. Довољно је сетити се разних материјала које, рецимо, о њему имају француске специјалне службе. То је резултирало настанком нове народне изреке: „Колико Оскара, толико пара“. Од аеродрома „Никола Тесла“, преко пројекта „Београдски метро“, до куповине прескупих борбених авиона Рафал – Алек без Косова позлаћује папуче Паризу. А и други за нас велики ЕУ играчи (макар у светским размерама губили пређашњу моћ) имају по коју карту, од које наш картел мајстор стрепи. 

Тако притиснут, и да се не суочава са студентско-грађанским демократским устанком, он би имао сужен маневарски простор у околностима када се поново деле карте у свету. Сувише има црних облигација на разним странама да би мога да користи прилику за Србију. Тим пре што Трамп добро зна да је до задњег момента, због веза са породицом Сорош, играо на Камалу Харис, а Москва је свесна да ју је, док се умиљато осмехивао, варао, подмукло угрожавајући њене интересе. Зато му поменуте силе, којима геополитички ветрови дувају у леђа, враћају по принципу „Танте за кукурику“ или другачије: „ништа за ништа“. На речима га подржавају, али до њега им је стало колико и до „лањског снега“. Не руше га али ће му прискочити у помоћ као што су Руси Асаду када су проценили да је истрошен, а Американци последњем прозападном режиму у Авганистану, пошто су га отписали.  

Чињеница је и да Србија од тих земаља не добија велике донације, нити је на њих приоритетно економски упућена. Другачије стоје ствари са Европском унијом. Слаба или јака, ЕУ је Београду и даље од великог значаја. Америка и Русија то могу да буду ако одлуче да се озбиљно умешају у наше послове – што је мало вероватно ако их сами не будемо вукли за рукаве – зато су европски центри моћи свакодневно уплетени у наше животе. Стога, док лажни цар Александар води позерски рат против оличења преминулог америчког евроатлантизма, УСАИД-а, упркос вољи нове екипе у Вашингтону гласа за ЕУ антируску резолуцију у УН (па онда покушава да ублажи штету у Москви покорним извињавањем). Вучић зна да због сопствене коже мора да остане уз ЕУ евроатлантисте коликогод то била лоша опција са нашу нацију. Њој је потребно право, продуктивно балансирање, а не непродуктивно сврставање.

Да га поменути не држе чврсто у шакама због криминала, најпаметније би било да софистицирано заигра на Москву, упоредо нудећи Трампу оно што лично жели. Не да би се олако сврстали већ да би профитабилно балансирали. Америка није за нас ни наглашеније тактички, а камоли стратешки, заинтересована, а Русија бар у првом смислу јесте. А има простор да се са САД ценка око интересних сфера на Балкану. Зато је за Београд најрационалније оно што Вучић не сме, тј. опредељивање за своје место у руско-америчком дилу преко источне стране, при томе, у економској сфери, и даље пружајући руку ЕУ, и, колико је то могуће у новим околностима, Кини.  

Уместо тога Алек ће, док се очајнички бори за опстанак на српском „трону“, краткорочно нудити данак Москви и Вашингтону, а наставити да примарно задовољава Берлин, Париз и Брисел. Да га не би потпуно одбацили пошто добро схватају да се ради о диктатору против кога се подигао потлачени народ (није им био проблем што је аутократа док је стабилно владао, па њихови грађани нису схватали са ким имају посла), наставиће да усиљено игра на њихову музику. Шта год „ура патриотски“ причао за унутрашњу употребу, по питању Косова и Метохије те Републике Српске, биће и даље мали Сорош. Уместо да користимо шансу да ту паметно преокренемо ствари у своју корист, док Вучић води Србију „наша“ власт ће продубљивати антинационалну рупу у коју нас је увалила. 

Штавише, за помоћ да се извуче из проблема у којима се налази, има озбиљних индикација да сада Берлину нуди и формално признање лажне косовске независности. То, да се не заваравамо, није мрско ни Трампу (чија породица у Албанији има много веће пословне интересе него у Србији). Он је спреман да мења однос према Косову ако је то део тзв. руског пакета, али пошто Београд ништа не предузима да тако и буде, САД ни делимично неће одбацити досадашњи приступ косовској сецесији. Што се Руса тиче они сматрају (небитно је сада шта ја о томе мислим) да нема разлога да буду већи Срби од Срба. Од нас зависи како ће се поставити. 

***

Вучић, узимајући све речено у обзир, није само аутократа који је нанео велику штету српским националним интересима, већ је и огромна опасност за оно што је од њих остало. Пред Србијом се отварају перспективе које наша земља може да искористи ако добијемо иоле одговорну власт. Са Вучићем ћемо наставити да идемо путем пропасти као да је у глобалним размерама победила по нас најгора опција. Алек без Косова је све у једном: покојна Медлин Олбрајт, још живи Ђерђ Сорош и реинкарнација политичког мафијаша Мануела Норијеге. Нажалост, од Вучића није много бољи и велики део опозиције.

Једина нада може да нам буде то што су студенти покренули процес који отвара простор за дубинско прочишћавање наше политичке сцене. Из национално-демократског духа који се шири Србијом, те студентско-професорских политички јасније профилисаних покрета који можда у скоријој будућности и настану (што има смисла када урушавање режима буде приведено крају), надам се да ће произађи у сваком погледу, па и када се ради о тежњи рационалном геополитичком приступу, нормална власт, за разлику од садашње или оне коју би чинила опозиција која руку под руку са напредњацима (небитно је у договору са њима или из сопствене суманутости), као што смо видели у Скупштини, срамоти Србију.  

После Вучића остаће нам у сваком смислу девастирана Србију. Мораћемо темељно да је обнављамо. Да бисмо у томе успели, предуслов је прилагођавање геополитичком контексту. Зато је императиви муњевито одбацивање кретања евроатлантском стрампутицом и усвајање унутрашњег и спољњег приступа надахнутог националним прагматизмом! 

Драгомир Анђелковић