Биће да нас не познајеш добро чим би Србију да прекопаваш!
Не знаш ти овај сој и овај крој.
Кусо нам је кожа скројена, брајко.
Тесна, изборана, избраздана, испуцала, крвава… а најскупља!
Све је код нас прескупо, а опет не можеш да купиш, залуду ти блага.
Прескупа је цена којом смо ту кожу и ову главу плаћали, а ти мислиш да цокулом прегазиш Србију, преметриш колико ти ваља, и прекопаш!
Да нам ову мученицу и сиротицу нагрдиш, а ми да ћутимо?!
Ово раја што је Господ себи скућио да почине на земљи- ти да раскопаваш, јел?!
Не знаш ти овај сој и крој, рекох!
Па, земља у нас вреди више него глава, ееееј, будало!
Не носи Србин главу на врату већ на тој земљи и за ту земљу.
И не носи само своју већ главе ђедова и потомака, зајебан калем, веруј ми!
Србин ти је земљом и небом калемљен, она сорта што се и без корена- корени!
А, ти би да копаш?!
Шта да ми платиш и шта да ти продам?
Немам ја ништа на своје име но код нерођених надничим.
Прађедови су на ђедовом, ђед на очевом, отац на мојем, ја на потомачком…главе сејемо и жањемо, а ти би нешто да копаш…
Косим да намирим коње косовских јунака, бре!
Сузе су моји сејали а ницали Газиместани и Кајмакчлани, а ти би тек тако да забодеш будак и…
Да распараш лице ове мученице што кости разбраја.
Па, да ни једног Србина не буде на земљи гониће те они под земљом!
Не рађа Србијом што је земља плодна већ што је Србином благородна, бре!
Погледај шљивике, јеси ли где видео плављу шљиву?
Виде ли игде руменију јабуку, сочнију крушку?
Е, то се плаве очи српског чобанчета, румени лице чобанице, то је сочна душа Србинова пострадалог за земљу да има где небо да рађа!
Нећеш, вала, копати, једва сам мртве успавао, једва се умирили, једва их задржах да не јурну…
Не знаш ти овај сој, посађен да рађа под земљом а да се небу радује!
Ни шаку земље, запамти, јер би ми је с коже драо, а кожа куса и прескупа…
Читав ти је мој Србин од тих њива, потока и ливада!
Нигде не рађа као под шајкачом што роди, па се не зајебавај, људски ти велим!
Није да претим, мирним ти тоном говорим, а ти пази да не подвикнем, јер кад Србин заурла ветрови гледају где да се скрију!
Не претим, копати нећеш, а ти ме пробај ако не верујеш!
Ја на потомачком надничим за ове главе што их носим, а ти цео у гаће стао…
Господ је овде себи свио парче раја и позвао Србина за чувара, а ти се понадао, будало…
Куса ова кожа српска, а опет је премерити не можеш!
Онолики су покушали па им само стопе бежанијске у њивама остале.
На леб да нас мажеш ако с лебом дођеш, а дођеш ли с будаком- нема тог сећања у којем ће те пронаћи…
Одох у откосе, ево ми Лазар војску на причест спрема, ваља им коње намирити.
Журим, оде ми Растко пут Свете горе, окаснићу да га поздравим и дарујем шаком ове земље, ваља се…
А, ти размисли док ме нема, али не заборави: да ни једног Србина на земљи нема- читаво је небо Србља под њом, па да видим шта ћеш копати..?
Још ће се плавити шљиве, руменети јбуке и златити жито спредено у кике и плетенице.
Не чувам ја своје јер ништа није моје, ја сам ти овде Божији надничар, нерођенима сам обећао…
Копати нећеш! Немаш где и немаш шта!
Не претим, само кажем, а кад подвикнем…
Михаило Меденица
