Не опраштам сузе детиње са заветне светиње! Те малене Дечане, Самодреже, Грачанице, живе плаштанице…
Не опраштам, откуд ми толко милошти да не клекнем пред живе мошти…
Да не целивам колевку у коју је мајка повила тек рођеног свеца, да не замолим да ме исповеде и причесте деца…
Деца чији крст не могу ни догледати овако бедан, срамоте, ходочасници живота вазда пречицама преко Голготе…
Чобанчићи без стада а вазда за стадом- чувају светињу, како да опростим сузу детињу..?
Како да опростим себи што старим, нижем дане, зар ја да трошим живот а њима шта остане…
И те мрве са мојега гордог и недостојног стола сакупиће да поделе на пола, још пола, и пола…
За нас, да се окрепимо, они су свикли гладни, за нас што их сити заборавимо, бедни и јадни…
За нас што не схватамо ко су игуманије и игумани манастира, шачица мањих од псалтира…
За нас којима чувају светињу, чувају сузу детињу, исплачу се да се умијемо, окренемо и одемо…
И не маре што не старе, што летине шкрто рађају дане, нека их је за нас и превише, а њима шта остане…
Не маре што су се сванућа нагледали с распећа, што су им разбрајалице колико за родом гори свећа…
Не маре, то су иконостаси, највећи мали горостаси…
Тек по ожиљцима знају да су одрасли, ране живе- ожиљци срасли…
Научили да броје збрајајући калемове жица и опела, научили рачун збрајајући где горе села…
Најдивнији манастири кад сузна припрата иза мајке провири…
Кад испод стреха и кабаница окице рашири мала Грачаница…
Када те узму за руку да им с највиших распећа дохватиш јутра, а ми ништавни већ јуче растрошили њихово сутра…
Па, опет неуморно у чобанију да чувају светињу, како да одпростим сузу детињу…
Знам да не плачу од боли, за друго не знају, но што никад да остаре – вазда млади трају…
Ми старимо, кафански подраних душа и блуза, но шта ћемо кад песма сврши, а на светињи не буде више дечијих чуварсуза?!
Не праштам сузе детиње са заветне светиње!
Заборавим ли их Господе- заборавии ме, шта да памтиш, дабогда те не видео рају где ми у воштаници светињом пламтиш!
Михаило Меденица
