Слободно 
„Сјећам се: полазио сам “на школе”. Мати је грцала испраћајући ме: „Припази, синко, град је душманин. Не иди средином ђаде, сатрће те штогод, ама немој ни плахо уз крај – да те, бој се, не удари нешто с крова, него хајде нако, нако… – Даље није знала или није могла.”
Тако је, у приповетки „Мајка“, Зијо Диздаревић, врсни југословенски приповедач, предратни скојевац и београдски студент, који је свој прекратки живот (26 година) окончао у усташком логору Јасеновац, описао страх мајке којој је, претходно, другог сина прегазио једини аутомобил који је прошао прашњавим сокаком те босанске касабе.
Ове речи изрекла је, по стотину пута ваљда, својој, али и туђој, деци и унучићима, свака мајка и свака бака на овоме свету.
Сигурно и оне које су, 1. новембра 2024, нешто пре поднева, на тек реконструисану, железничку станицу у Новом Саду, испратиле своје најмилије.
Пишем ово док Институције с великим „И“ хорски ћуте, ишчекујући вече када ће „им њима свима хејтерима“, наш „Деус екс макина“, у пригодној „Ћирилици“ на „Срећној телевизији“, да им све по списку, „нану нанину“… саспе једну и једину истину у лице!
За то време главни удар моћног непријатеља споља и изнутра свалио се на нејака пропагандистичка плећа медијских драговољаца који су се самоподметнули наместо Поглавице: „Усташки државни удар на Србију! Специјални рат против Србије! Усташе напале Вучићевића и Информер…“ „Усташе“ са хрватског портала „Индекс“ су, наиме, удариле на „Информер“, а „Информер“ јест једнако Србија, тако што су довеле у питање „свету и само једну и једину истину о старој и (не)реконструисаној надстрешници“ коју сервира тај београдски парамедиј.
Успут, жив нисам, хоће ли се остварити црна слутња доврховног штампаног вучићоида да би, „због хајке и хистерије која је настала после трагедије у Новом Саду, председник Вучић могао да одлучи хоће ли Србија морати да одустане од историјског пројекта“! Само да се то не догоди, јер све се питам – како бисмо преживели (и како смо и до сада живели) без ЕКСПО-а, нове зграде Сајма, националних стадиона за ногомет и атлетику, националног делфинаријума и још којечега у најплоднијим ораницама Доњег Срема!?
Апсолутна власт носи апсолутну одговорност – говорило се још у време када је особа Милошевић био, не баш баш сва, али готово сва у земљи. Изнад институција јер је (и)он био институција само по себи.
Збиља, шта су – да оставимо по страни Институцију Над Институцијама, а то је данас поглавица Србаља Лав Који Седи На Две Хоклице – институције у Србији?
Волфганг Стрек и Кетлин Телен дефинишу друштвене и државне институције као „грађевинске блокове друштвеног поретка“. Даглас Норт сматра да су институције „људски осмишљена ограничења која обликују интеракцију“, док их Џек Најт одређује као „скуп правила која структуришу друштвене интеракције на одређене начине“, с тим да „знање о овим правилима морају да деле чланови релевантне заједнице или друштва“.
Код нас институције или мало чему или ничему не служе, а уз то, уз часне изузетке, и не раде. А неке које нешто и раде, углавном, то не раде у интересу грађана него олигократије.
За председника Републике, његови обожаваоци, мисле да је највеће опште добро земље – рече адвокат Зденко Томановић.
Кад наш Поглавица нешто каже, предложи, одлучи – то је то. Аксиом. О томе је забрањена свака даља дискусија.
Градоначелник Ујвидека понављао је четири кључне речи (држава, институције, систем, струка) из агенде Врховног Државног Климоглавства: „Грађани треба да верују у државу, у институције, у систем. Морамо веровати органима. Струка треба да каже шта се догодило, прво да утврдимо шта се догодило.“
Одговорност – морална, политичка и кривична – забрањена је реч међу напредњацима. Јавно нуђење оставке, макар из моралних разлога, није дозвољено без амина Поглавице. „Случај Ружић“ и оставка бившег министра просвете после масакра у „Рибникару“ и Дубони изазвали су бес међу нововиделистима, јер су се догодили баш у тренутку када су се ови, из петних жила, упињали да докажу „како систем није заказао“, као да је то најважнија ствар на свету када имате двоцифрен број мртвих.
После стратешке (операција „спасавање редова Вучића“), па медијске (Врховни Пропагандни Стожер је, пола сата после трагедије, док су се тек пребројавале жртве, смислио формулацију „стара нереконструисана надстрешница реновиране станице“), уследила је спољнополитичкоекономска, и то превентивна, акција „контроле и санирања штете“.
Доскорашњи новосадски градоначелник, а актуелни шеф (најјаче) партије и Владе Србије, промптно је, уместо да буде са својим Новосађанима у овим тешким тренуцима, морао да, као опуномоћени Поглавичин емисар, лети у Чајну, да теши и релаксира кинеске партнере, да им поручи да неће бити консеквенци, ако има и њихове „командне“ одговорности за несрећу, али и да предупреди могући излив антикинеског расположења, због нетранспарентности посла реконструкције Железничке у Новом Саду и других бизниса по Србији….
Пре три године, за тадашњу премијерку, рекао сам: Где је вишак компетенција и функција, ту је мањак памети.
Штитећи актуелног премијера, садашња спикерка парламента и бивша Поглавичина Тајница на месту председника Владе, у први мах је понудила своју (политичку) главу за његову, мислим Вучевићеву, јер је, вели, она била седам година на том месту.
Е, сад да ли се ујела за језик, после тога се није нешто претерано трудила да докаже, како, као ономад у „Рибникару“ и „Дубони“ што, наводно, није, ни овај пут „систем није заказао“.
А систем, уистину, не заказује само онда када треба да послужи олигархији и његовој бизнис елити! Полиција (уз помоћ маскираних НЛО батинаша) асистира у рушењу мостова, „увођењу у посед“ на Савамали; судови се играју скривалица и суде управо супротно Душановом законику – „по страху од царства ми“!
У удруженом политичко-пропагандном подухвату власти, парамедија, самопрозване струке и деградираних државних институција основни циљ је самоамнестирање од било какве одговорности за страшну несрећу у Новом Саду, али и за пандемију дивље градње и разградње широм Србије.
Осведочени моралокршитељи деле лекције из етике, парамедији узимају за се улогу моралних арбитара који пресуђују да су сви они који захтевају одговорност за несрећу „лешинари“, импутирају да је захтевање одговорности и оставки „хајка“, у којој се „тражи да се нечија глава ритуално приноси као жртва да би се умирила светина“ (цитат: Вучевић из Кине).
Јер, за све су криви неки други: Тито, „проклета била 1964. и дан када је изграђена новосадска станица“; криви су пројектанти од пре шест деценија; Н.Н. пројектанти данас, подизвођачи, стручњаци, керамичари и тапетари, само они, Надстручњаци за све и свашта, нису криви…
Изгледа морбидно, али у целој овој трагедији – изгледа да је напредњацима највећа трагедија у томе што им ова трагедија може да пољуља или измакне неке фотеље?!
Зато се, од петка, сви преиспитујемо, пресабирамо и нећкамо када треба да станемо или само прођемо испод стрехе, избегавамо мостове и мостиће, а камоли стаклене визитор ћуприје и остала чуда напредног неимарства. Јер, ако не умеју да поправе једну обичну надстрешницу, како ли ће тек, безбедно по народно здравље и животну средину, да, први у Европи, почну копање литијума и бора?!
За сада се, у прилог неопходности „преузимања одговорности“, јавно огласио само један напредњак. Додуше, баш Поглавичин трбухозборац. Колико знам, и један високи државни дужносник је понудио своју оставку, али, за сада, само Поглавици лично, јер се, без његовог халала, с таквим нечим не сме у јавност.
Као да се режим у Србији и даље држи оне Мугабеове (Роберт Мугабе, вишедеценијски аутократа Зимбабвеа): „Нећемо дићи руке од своје земље због једног X на гласачком листићу. Како се гласачка куглица може такмичити с пушком?“. И: „Пушка која обезбеђује гласове, треба да остане и њихов чувар, гарант“.
А само једна, макар и неискрена оставка из моралних разлога и озбиљна истрага о узроцима трагедије, плус по један потпис на забрану рушења Старог савског моста (макар док се не изгради нови) и на забрану ископавања литијума и бора (бар док се не уверимо да су то, у својој земљи, почели да раде наши „гаранти“ Немци) – био би корак општој релаксацији напетости у целом нашем друштву. Али, бојим се да тако нешто од овог режима нећемо дочекати.
Цвијетин Миливојевић
