Нисам знао још да говорим како треба, али кад год би ме неко упитао за кога Срђо навијаш, ко из топа сам одговарао за тату! Навијати за тату Момчила значило је навијати за Звезду. Тада то нисам знао да изговорим, чак нисам ни са сигурношћу разумео шта уопште представља Звезда. И зашто се уопште за неког мора навијати. Оно у шта сам потпуно био сигуран то је да сам био на правој страни. Фудбала пре свега. У нашој кући се знало, тата и ја навијамо за Звезду, мама Надежда за Партизан, само да би нам контрирала, а деда Столе као локал патриота је навијао за два клуба Војводину и ОФК Београд. Бабу Љубицу спорт није уопште занимао, она је увек искључиво навијала само за свог унука, тј. мене.

Прва фудбалска утакмица коју памтим и на коју ме је отац одвео био је пријатељски меч између Црвене звезде и Пењарола, уругвајског шампиона. Било је то лета 1971. године. Играо је чувени састав Звезде из тог времена који и данас умем у по дана и у по ноћи да поновим – Дујковић, Ђорић, Кривокућа, Павловић, Дојчиновски, Кленковски, Антонијевић (Јанковић), Караси, Лазаревић, Аћимовић и Џајић. Звезда је лагано добила тај меч са 3 према 0, а ја сам био необично поносан што сам први пут био на стадиону са оцем.  И то да гледам своје љубимце који су тада доминирали домаћим и европским фудбалом. Необјашњив пораз те генерације у Атини од Панатинаикоса, после убедљивих 4:1 у Београду и данас, после толико година делује невероватно, као и без икаквог повода додељени црвени картон Драгану Џајићу, на претходном мечу у Јени, против Карл Цајса. То је вечна рана свих истинских звездаша, али и вечно питање шта се догодило. Да ли је могуће да је Звезда под притиском продала практично већ обезбеђени улазак у финале Купа шампиона. И то само, како се често причало по кулоарима, како би добила рефлекторе и коначно завршила свој стадион – Маракану. У сваком случају, ова Џајићева генерација је својом игром била заслужила финале Купа шампиона где их је чекао Ајакс са Јоханом Кројфом и другим звездама холандског фудбала. Питање да ли би Ајакс постао то што знамо да је касније био, да је којим случајем дошло до тог сусрета. Срећом, оно што је Звезди било неправедно одузето 1971. вратило се 1991. године.

Драган Џајић ФОТО: ФСС

Следећу утакмицу коју сам опет са оцем гледао, а добро је памтим била је Звезда – Бенфика, на званичном отварању Маракане 1972. године. С том разликом што је специјално за ту прилику доведен Драгослав Шекуларац који се већ у поодмаклој фудбалској доби потуцао негде по Колумбији играјући фудбал. Бенфика у пуном саставу са чувеним Еузебиом. На стадиону лудница 80 хиљада људи. Кад год би Шекуларац примио лопту настајале су овације. И онда је Шеки кренуо да изводи своје чувене фрцокле, да прескаче лопту у трку и да дрибла у круг. Стадион се орио – Шеки шевај мајмуне! Сада би се то тумачило као расна нетрпељивост и некоректност. Тада је то било сасвим нормално. После једног одлично изведеног дуплог паса, Шекуларац је затресао мрежу Бенфике. На стадиону делиријум. Опште одушевљење. Аплаузи. Неописива срећа. Кад је лопта у неком другом нападу одлетела у публику више није враћена. Ипак је, Шекуларац дао гол том лоптом. Настао је прекид пошто у оно време није било толико лопти на располагању током утакмице. Две за загревање и једна да се игра сасвим довољно. Шекуларац је одиграо прво полувреме и на почетку другог изашао из игре испраћен овацијама. Сви су устали и аплаудирали истинској Звездиној звезди и чаробњаку фудбалске игре.

Био је то први и последњи пут да сам уживо на утакмици гледао Шекуларца. Још памтим људе из публике како су коментарисали што га не врате, што га не доведу макар да игра по 15 минута, стадион ће због њега увек бити пун. Други су на то одговарали ако врате Шекија, како ће ови други постати звезде. И нису га вратили.

Отац ме је водио на север, исток и запад и учио где и како да седим или стојим на стајању. Никад преблизу шипки, да те у некој гужви не згњече и никад превише далеко од ње, уколико дође до таласања. То се увек дешавало кад се на стајање прими више публике него што та страна стадиона може да поднесе и онда крену таласи који иду као карте кад крену да падају. Само што су у питању људи. И управо те шипке равномерно распоређене на стајању помагале су да се талас заустави и преломи, како већина гледалаца не би завршила преко ограде и у каналу на самом терену.

ФОТО: Фонет

Све то што сам уживо идући на утакмице са оцем научио касније сам примењивао на бројним Звездиним утакмицама којима сам присуствовао заједно са својим другарима.  Посебно међународним, где се на стадион долазило пешке и улазило четири до пет сати раније да би се заузело што боље и безбедније место на Северу. Од реквизита обавезне су биле старе новине на којима се седело све док се трибина не напуни тако да би морали да устанемо. Било је и тада туча на стадиону али ретко, јер је било много више навијача него хулигана који су много година касније преузели примат. И са утакмице се кући враћало пешке и у зависности од исхода успут препричавало и анализирало какве смо шансе имали и како смо глупо примили неки гол. Кад изгубимо или играмо нерешено тад су и анализе биле много садржајније. Моје другаре и мене родитељи су прилично рано почели да пуштају саме да идемо на утакмице и то оне највеће, кад су трибине биле крцате, и управо тој чињеници могу да захвалим што сам присуствовао бројним важним мечевима који су постали део Звездине фудбалске историје. Стајање у редовима на смену да би дошли у прилику уопште да купите карту представљало је само добру увертиру за оно што следи на мечу, уз онај једва дочекан упечатљив громогласни хук са трибина кад ваши љубимци истрче на терен. Кад је Звезда била у питању ништа није било тешко. Присуство утакмицама тзв. високог ризика попут вечитог дербија са Партизаном или кад су у госте долазили Хајдук или Динамо се подразумевало, али су се гледали и мечеви са Челиком из Зенице или Вележом из Мостара.

Свакако највећи таласи на стадиону којима сам присуствовао били су на утакмици Звезда – Ференцварош 1975. године коју сам са источне трибине посматрао, такође, заједно са оцем. То је уједно и био рекорд по посети на стадиону Црвене Звезде који никада неће бити оборен. Сматра се да је утакмицу полуфинала Купа купова посматрало више од 110 хиљада људи, а податак да је званично продато готово 97 хиљада улазница довољно говори. Стајало се и на истоку и на западу и ту је било повремених таласа, јер на седењу није било шипки, па је опасност од падова и повређивања била много већа.

Срђан Шкоро

Звезда је прву утакмицу изгубила у Будимпешти са 2 према 1. Претходно је елиминисала моћни Реал из Мадрида са све Брајтнером и Нецером на терену и Миљанићем на клупи. Џајић је и тада играо феноменално дао гол и надиграо чувеног бека Камача. Повреда леђа га је омела да помогне Звезди у веома изгледном проласку у финале Купа купова. Огромна подршка публике није помогла Звезди да прође даље, иако је имала бројне шансе и резултат који води у продужетке. Немачки судија Ешвајлер, његово име никад нећу заборавити, је неколико минута пре краја практично измислио пенал за Ференцварош и Звезда је остала без финала где ју је већ чекао Олег Блохин са кијевским Динамом. Тако је фудбалски свет вечно остао ускраћен да види судар најбољих крила тога доба Џајића и Блохина, уосталом, као и четири године пре кад није дошло до меча са Ајаксом који је предводио Кројф.

Тешко сам преживео ту и многе друге спортске неправде којима сам присуствовао и као дете сам се тада већ зарекао да ћу Звезду ма где играла гледати у финалу Купа шампиона. То ми се и остварило 1991. у Барију. Гледао, стрепео и на крају славио. Све после тога више није имало никаквог смисла, бар кад смо Звезда и ја у питању.

Срђан Шкоро