Месец у коме сам постао пунолетан, март далеке ’87. почео је великом хладноћом, али и једном од најбољих утакмица које је „Маракана“ запамтила. Дошао је славни Реал, са Бутрагењом, Санчезом, Валданом, тада дефинитивно најбољим играчима Европе и света. У двадесетом минуту утакмице на семафору је писало 3:0 за Звезду, Деки је поред мене на северу вриштао у делиријуму „уштини ме, сањам“.
Прича је имала релативно тужан крај јер је, да не дужим, после двомеча, Реал ишао даље, провукао се кроз иглене уши, како би рекла моја учитељица. Али, нема везе, док сам жив памтићу првих 20 минута утакмице.
Маракана је, захваљујући мом ћалету, 12 година раније за мене постала храм. То је и остала, али још само неколико година након споменуте утакмице са Реалом, рецимо до оног дана кад је „стадион експлодир’о“. Симболично, у годинама након европске и светске титуле, експлодирало је нешто и у мени, јер се на „северу“ у који сам се клео, почело дешавати много тога што нема везе са спортом, или бар са спортом, онаквим каквим га ја замишљам и желим.
Истина, шушкало се одмах након споменутог двомеча са Реалом, да су челници краљевског клуба, још у полувремену, желећи да спрече катастрофу, направили неки дил, те је Реал ишао даље, Милан Јанковић је отишао у Мадрид, а кажу Звездина каса је била пуна. Младост, лудост, нисам хтео да слушам ове приче. Све до пар година касније.
Одавно ме нема на „Маракани“, јер играчи долазе и одлазе, а љубав треба да се гаји према клубу као институцији, а како гајити љубав према клубу, који у свом врху и на својим трибинама гаји најблаже речено чудне типове?
Покушао сам у међувремену да нађем нова интересовања, те сам почео да навијам за демократију, правну државу, слободу, правду и већину вредности савременог света. Кажем већину, јер и у том развијеном делу света има много тога са чиме се не слажем. А посебно последњих 12 година има много тога са чиме се не слажем у Србији.
Да не будем усамљен помогли су ми неки људи који су се борили са мном, а посебно су ми важни они који су на укаљаној медијској сцени Србије покушали да сачувају част, достојанство, морал и образ, те да нас при томе још и насмеју. Један од оних за које данас највише навијам је Зоран Кесић. Посебно након трагичног 1. новембра. Пре свега због његове прве емисије након трагедије на Железничкој станици у Новом Саду. Овај талентовани и можда најдуховитији водитељ нашег доба, одавно је показао да још како уме да се бави објективним новинарством.
Прва емисија након трагедије, логично, била је другачија од осталих. Није било хумора. Било је изношења података (у виду снимљених прилога) ко је, када и на који начин говорио о реновирању Железничке станице, а самим тим и надстрешнице у Новом Саду. Кесић је на свој начин, одговорно и истинито, хронолошки поређао догађаје и свечаности, на којима су истакнути политичари позивали грађане на реновирану Железничку станицу. Из свих прилога, јасно се види ко је када и шта говорио. Слободан сам рећи да је Кесић на овај начин значајно олакшао посао тужилаштву, ако је тужилаштво то желело да гледа. Да ли је, видећемо…
Некима се то наравно није свидело. Мислим да знам и због чега. Али то је њихов проблем. Ако ћемо реално, Кесић је само приказао аутентичне снимке и тиме покушао да пробуди памћење просечног Србина, које, да се не лажемо, није баш за неку похвалу… А баш на ово лоше памћење играли су они коју су желели да прикрију чињенице. Кесић, опет, има чудну потребу да гледаоце подсети на неке догађаје, те тако долази у немилост разних људи, можда тачније интересних група.
Док је Кесић истраживао, причао и говорио, „север“, или бар они који су га отели од нас, ћутали су, бар кад је у питању трагедија у Новом Саду.
Радовали су се победама над српским суперлигашима из провинције, ћутали на то што Звезда углавном служи са прављење гол-разлике озбиљним европским екипама…
Па добро, нека свако ради своје.
У сваком случају шоу је из разумљивих разлога, морао да застане.
Али, да свакако, шоу се мора наставити, јер и дани туге и бола ускоро се морају претворити у дане победе.
Братислав Марковић
