Десет година. Десет дугих година пливања против струје, са стотинама текстова у којима сам рушио илузије, критиковао власт и позивао људе да се пробуде. И онда – бум. Напишем једну критику опозиционе групације која ми је одавно била трн у оку и доживим напад као да сам продрмао осињак. Али не од слепих верника власти, него од оних који би, је л те, требало да разумеју. И тада ми сине: нисмо ми ни почели да разумемо шта је политика. Док то не схватимо, можемо сви колективно да наставимо да тапкамо у месту.
Политика није навијање, људи.
Главни проблем нашег политичког живота је та општа илузија да мораш бити мозгом, срцем и душом за неку странку или лидера. Да је то љубав због које живот дајеш, да мораш да крвариш на “бојишту” и браниш их до последњег даха. И шта добијемо? Трибине препуне навијача који чак ни не гледају игру, него псују противника. Све што долази с друге стране аутоматски је лоше, сатанизовано, за осуду.
Тренутна власт јесте оличење тог навијачког менталитета, али реците ми – зар заиста мислите да ћемо правити нови тим навијача да бисмо срушили ове? Зар мислите да ћемо са истим стадионом и истим правилима променити исход утакмице?
Ако уђеш у политику као навијач, темељ твоје куће биће исти као онај против којег се бориш. И, драги мој револуционару, кућа ће ти се срушити пре него што стигнеш да кажеш: „Ипак су ови други криви.“
Разум, а не емоције
Кад приступаш политици као навијач, свака критика постаје издаја. Грешке твог тима не постоје. Свет видиш црно-бело, са јасном линијом “ми против њих.” То је не само незрело, него и страшно. Увек исти наратив: политика је “емоција.” Кажу ти: „Везуј се, воли, буди лојалан.“ И шта се деси? Људи се везују за странке и лидере као за своје прве љубави, идеализују их и бране до смрти, као да им живот зависи од тога. Постанеш део секте, дружиш се само са истомишљеницима, а кад налети неко ко мисли другачије, одмах је непријатељ.
Зашто би, молим лепо, волео неког политичара? Да ли су они хероји? Свете иконе? Љубави твог живота? Наравно да нису. Политичар би требало да буде безлични алат за остварење заједничког добра. Кад заврши посао, хвала лепо и до виђења. Без драма. Без суза. Политичар није твој тата, мама ни жена твојих снова. Ако кренемо да обожавамо политичаре, шта смо постигли? Нови ријалити са новим лицима и истим сценариом.
Политика је терен разума
Људи се мењају, идеје се мењају, а ти имаш право да промениш мишљење. Данас подржаваш једну опцију, сутра видиш бољи програм. То није издаја. То је, пријатељу мој, демократски процес. Али не, код нас, ако се усудиш да критикујеш “своје,” одмах си отпадник. Проказан. Издан. Јер код нас политика није простор разума, него емоција, а емоција је, браћо и сестре, најјефтинија валута у овом циркусу.
И зато, док год будемо играли као навијачи, мрзећемо друге тимове, њихове играче и публику. Мрзећемо све што није наш дрес. А промена? Она ће остати само лепа прича за пијане вечери.
Ја сам против власти. Био сам и бићу. Али, запамтите – бићу и против сваке нове власти која нам понуди исти овај менталитет лојалности и слепог подаништва. Политика није љубав. Политика није навијање. Политика је алат. А ми? Ми смо они који га држе.
Стефан Мегић, филолог, писац, колумниста, теоретичар поп културе и главни и одговорни уредник портала Глас Ћуприје.
