Многи познатији људи у медијима који су отворено против специјалне војне операције(СВО) коју је Русија почела у Украјини 2022. године се труде да представе то што Русија ради у Украјини као нешто слично што је НАТО урадио у Југославији 1999. године. Ипак, ове две ситуације су скоро у потпуности различите, и не постоји никакав озбиљан основ да се војна операција у Украјини 2022. године окарактерише као агресија, за разлику од бомбардовања Југославије 1999. године.
Позивајући се на резолуцију УН 3314 из 1974. године, НАТО операција против Југославије се лако може окарактерисати као агресија. Ова резолуција у члану 1 дефинише агресију: “Агресија је употреба оружане силе од стране државе против суверенитета, територијалног интегритета или политичке независности друге државе или на било који други начин неспојив са Повељом УН, како је наведено у дефиницији.” Покушај да се избегне да се НАТО операција дефинише као агресија, на пример, тврдњом да Југославија 1999. године није била члан УН, у овом случају није валидан аргумент, будући да поменута резолуција у истом члану објашњава да се термин “држава” користи без обзира на то да ли је она члан УН. Са друге стране, Руска специјална војна операција се не може тако лако окарактерисати као агресија.
Русија је, пре почетка СВО, предузела одређене правне кораке, очигледно у циљу осигурања пред међународним правом. Доњецка народна република (ДНР) и Луганска народна република (ЛНР) су прогласиле независност од Украјине 12. маја 2014. године, на основу референдума који је спроведен дан раније.
Русија је признала ДНР и ЛНР као независне државе тек 21. фебруара 2022. године, а сутрадан, 22. фебруара, председници ове две републике су званично затражили помоћ од Русије у борби против Украјине. Два дана након тога, 24. фебруара 2022. године, Русија је почела специјалну војину операцију. Из овог разлога се Руска операција у Украјини лакше може упоредити са војној помоћи коју су пружили Сирији од 2015 године, иако треба нагласити да се у Сирији ради о одбрани државе од неколико група сепаратиста и терориста. Ово се, наравно, може тврдити и са тачке гледишта политичког Запада који је од 2014. године помагао властима у Украјини да угуше протесте и побуне на југу и истоку земље. Ипак, и у овом случају се мора нагласити да су вође које су 2014. дошле на власт у Кијеву, то постигле насилним путем, а не путем избора, а потом су организовале изборе. Такође је потребно нагласити да су насилно преузели власт иако је тадашња изабрана власт пристала да избори буду организовани раније, уз учешће опозиције која се сматрала представницима протеста. Треба подсетити и да је председник Јанукович на власт дошао четири године раније, заменивши Виктора Јушченка на изборима на којима је био опозициони кандидат ( на којима је, успут, Јушченко освојио нешто мање од 5,5% гласова ). Наравно, такође треба подсетити на већ свима познату телефонску дискусију између Викторије Нуланд и тадашњег амбасадора САД у Кијеву која је процурела на интернет, у којој се отворено говори о томе ко треба да буде у новој влади Украјине после Јануковича. Из тог разлога, као и наравно многих случајева да је нова власт у Кијеву забрањивала проруске организације ( на пример, симболи партије Јануковича су већ у јануару 2014. године забрањени у неколико области у Украјини, иако за то није постојао правни основ), и подстицала нападе на њихове чланове, као и притисак на етничке русе и друге грађане Украјине којима је матерњи језик руски, се ситуација у Сирији 2012. и Украјини 2014. године не могу сматрати сличним са тачке гледишта легалности власти. Парадоксално, државе политичког Запада су одбиле да признају референдуме у ДНР и ЛНР, иако у њима није било ни приближне репресије од стране организатора, док су насилно свргавање власти у Кијеву сматрале легалним и више демократским.
Русија је као оправдање за своје поступке у Украјини 2022. године користила пример Косова и Метохије, мада не на начин на који су неки домаћи медији то представљали у Србији. Путин, Лавров и други званичници су користили пример КиМ као пример ситуације у којој држава која је члан УН може самостално да призна независност неке самопроглашене државе која није члан УН, и да се упркос томе према њој понаша као према сувереној и независној држави. 2022. године је прошло скоро 15 година од једностраног проглашења независности Косова, али ово ни на који начин није санкционисано од стране УН, нити других међународних институција. Државе политичког Запада не само да нису биле санкционисане због агресије 1999. године, не да нису биле санкционисане државе које су од 2008. године признавале једнострано проглашену независност Косова и Метохије, већ су међународне организације које се налазе под великим утицајем Запада почеле да, често противно сопственим правилима и процедурама, примају Косово и Метохију као самосталну државу у своје чланство. У ЛНР и ДНР су, за разлику од свега тога, били организовани референдуми на основу којих је та независност и проглашена. Референдум на КиМ је од стране “подземног парламента” организован 1991. године, после кога је проглашена независност. Овај референдум, као и декларација о независности је једино била призната од стране Албаније, док се друге државе на њега нису ни обазирале. Ипак, то није била препрека да се независност поново једнострано прогласи 2008. године, и да је многе државе политичког Запада признају. Уз то, референдуми и проглашења независности ЛНР и ДНР су се десила у години великих турбуленција у самој Украјини, када је легално изабрана власт у Кијеву свргнута насилним путем, и када су је заменили људи које нико није изабрао. Са друге стране, у Републици Србији 1991, као и 2008. године, питање легалности власти ( будући да КиМ никада није имало статус републике, већ је увек била покрајина Србије ) није било озбиљно ни постављано.
Дакле, Русија је на основу одсуства било каквих последица за државе које су признале једнострано проглашење независности Косова, као и тумачењу Међународног суда правде, закључила да ово не противуречи међународном праву. На основу тога је признала ДНР и ЛНР као независне државе, и након тога се према њима односила као према независним државама. Тек овде се може уочити да се углавном државе политичког запада, као на пример САД, односе према КиМ као Русија према ДНР и ЛНР. Али ни такво поређење нема много смисла, будући да потпуно игнорише зашто и како је независност уопште проглашена. Русија је дакле, на ЛНР и ДНР, од момента признања независности гледала као и на остале независне државе, као између осталих и Сирију (док су САД, успут, не само подржавале паравојне и терористичке организације, већ и без дозволе званичне власти Сирије и СБ УН окупирале део њене територије). Из тог разлога је Русија, као и у случају Сирије 2015. године, прихватила позив за пружање војне помоћи ДНР и ЛНР, што је један од три разлога из којих је према међународном праву дозвољена употреба оружане силе једне државе ван својих граница. Неколико месеци након тога, у септембру 2022. године, одржани су референдуми у ЛНР и ДНР, после којих је формално тражено од Руске власти да буду интегрисане у Руску Федерацију, што се и десило крајем истог месеца.
Операција коју је НАТО спровео 1999 године против Југославије не може ни на који начин да се оправда пред међународним правом, и према њему се може дефинисати као агресија. Проглашење независности Косова 2008. године се као резултат агресије, што пише и у самој резолуцији 3314, такође може сматрати ништавним према међународном праву. Изговори који су коришћени као оправдање агресије, као што је тзв. “одговорност за заштиту” се не могу наћи у међународном праву 1999. године, а касније оно што се под овај термин може подвести поново одговорност ставља на СБ УН, а не неку другу организацију или појединачну државу. За разлику од агресије коју је извршио НАТО, Русија је предузела додатне кораке због којих се СВО у Украјини не може дефинисати као агресија, нити се може основано тврдити да је прекршила међународно право.
Немања Степанов, мастер међународних односа, Научни асистент/Аналитичар, Национални Истраживачки Универзитет “ВШЕ” (Москва)
