Септембра месеца се на друштвеним мрежама појавила објава да ученик првог разреда сваки дан треба да носи ранац чија је тежина око 12 килограма. Са продужетком школовања, преласком у старије разреде та се тежина повећава тако дете од13-14година сваки дан мора да на својим леђима носи и до 20 килограма тежине.Откуд толико терет на нејака плећа.
Па програмски савет, као најмеродавнија комисија министарства просвете за сваки предмет одобрава по један уџбеник,који има најмање по стотине па и више страна. А онда се поред уџбеника за многе предмете, прописују или препоручују разне збирке задатака, радни листићи и слични приручници тако да из појединих предмета тај број досеже до броја четири. У првој ставки овог (прошлог)чланка се констатовало да ученици сваки дан имају од пет до седам часова то значи да се у ранцу нађе и по десетак или више књига плус и свеске које се користе на тим часовима.Па се опет враћам на већ постављено питање.
Да ли је то и у коликој мери неопходно. Од дана када сам први дан ја кренуо у школу, пре 68 година стално се број предмета и њихов обим само повећавао. Искрен да будем за овох68година укинута су само два предмета и то Домаћинство и општенародна одбрана, која се касније, пре укидања, звала прва помоћ и заштита. А стално се број нових предмета повећавао а тиме и број обавезних часова. Министарство односно ресорне комисије су веома мало пажње у свом раду посвећивали деци и да ли је баш све то и том обиму неопходно том узрасту. Сведок сам да су се поједини обими из старијих разреда померали у ниже разреде да би се направила празнина за нове садржаје Да се разумемо, ја нисам против усвајања нових знања и области, али се мора повести рачуна када се то може и мора презентовати ученицима
То је као када и наливену чашу, која није испуњена до врха желите да још нешто долијете. Али то што ће се добити је ограничено величином чаше. Па или ће се чаша прелити или се мора заменити већом, што се у већини случајева и дешавало. Нико се није слагао да солуцијом да се из те чаше може нешто и одлити да би се направило места за нови додатак. И тако кап по кап, мислим, да смо дошли до преливања чаше, односно препуњавање ранца, у већини случајева многим нећу рећи непотребним већ уверен сам не неопходним приручницима који су евидентно помагали наставницима и ученицима да можда лакше и брже усвајају програмски предвиђених садржаја. Као бивши наставник нисам задовољан ни Београдизацијом Србије. Наиме градске власти града Београда су уочиле овај проблем претешког ранца па су ученицима школа у Београду бесплатно омогућили по два комплета ,тако да су један комплет уџбеника користили за рад код куће, док их је други комплет чекао у школи. Али то је омогућено само ученицима на територији града Београда,а не и осталим ученицима државе Србије. На овај начин дошло је до дискриминације деце у Србији, односно дошло се у ситуацију као да Београд не припада финансијском буџету Србије већ као да се он самофинансира.
Тако нешто није омогућено другим деловима Србије, где је по мом мишљењу потребније. Не желим да понављам њихову грешку односно да неке ученике издвајам од других али то чини сама конфигурација терена. И док већина ученика у руралним срединама, поготово већим градовима у Србији су од најближих школа удаљени највише 300 до500 метара то у многим приградским ,мањим сеоским срединама није случај Добар део ученика са теретом од10-20 килограма препешачи и до 4000-5000 метара у једном правцу. А ја мислим да је то баш тешко насиље над том децом.
Као закључак поводом ове теме намеће ми се решење да је потребно смањити број уџбеника и приручника обавезних за извођење редовне и регуларне наставе и издвојити средства па омогућити бесплатни поделу уџбеника свим ученицима на целој територији Републике Србије а не тако нешто препустити локалним самоуправама где су буџети шаролики ,а њихова расподела децу ставља на периферији проблема који се тог тренутка требају решавати.
Као грађанина Србије ,боде ми очи а у већој мери и мозак да се налази новац за изградњу велелепних, а могло би се рећи и не тако потребних стадиона, под маском да се то гради за потребе те младе деце. Тачно да ће то њима користити али број тих корисника није ни 5-15 процената деце у тим срединама. Не дозволимо да нам деца буду непотребни издатак и да се народски изразим задња рупа на свирали. Она су наша садашњост и будућност па се онда према њима тако и понашајмо.
Наставак следи….
Тодосије Дикић, наставник у пензији
