Ко зна коме ће припасти сумњива слава за идеју да напредњаци српској јавности покажу средњи прст.

Кандидата има много. Можда је то легендарни тим Ане Брнабић “Србија ствара”, који до сада  још ништа није створио али се ево можда баш сада премијерно огласио, или се ради о јавности непознатом кадровском саставу “Креативне амбасаде” у Лондону, неисказиво домишљатом али такође до сада неоствареном концепту ингениозне бивше вишемандатне премијерке? Или су аутори можда они извикани “Израелци” који из недовољно јасног разлога на Вучића остављају толико дубок утисак да их, бар по речима многих познавалаца те теме, краљевски засипа парама, што буџетским, што оним из сивих фондова? Да ли су идејни творци напредњачког Црвеног бана председникови бројни колоритни експерти за разна питања, из његовог кабинетског или медијско-таблоидног и ријалитијима надахнутог окружења? Није искључено ни да се ради о неком од његових Твитер евет-ефендија, познатих по својим гласовитим надимцима инспирисаним фауном или сленгом.

Ко год да је конкретно у питању, свакоме ко живи у Србији јасно је да је спиритус мовенс, инспиратор, подстрекач и покровитељ такве бљувотине, по свој прилици сам председник државе. Овај срамни пиктограм, као алат за визуелну комуникацију  и језгровиту симболичку поруку неистомишљеницима, несумњиви је плод његовог уобичајеног стила  изражавања, карактера, комплекса разних врста, слабо маскиране агресивности и честог одсуства основне пристојности коју, у формативним годинама, код људи обично креирају породица, школа и блиско окружење. 

Речник улице, псовачки жаргон, скаредни гестови и изрази са сиве маргине језичког регистра, нису страни и далеки нашем народу у одређеним, најчешће крајње приватним или кафанским околностима, али је незамисливо да их јавно користе владајућа политичка странка и високи државни званичници. Да ствар буде још гора, напредњаци или не разумеју или не маре за чињеницу да фалусоидним симболом прикаченим уз неку баналну политичку поруку у јавном простору, нису погодили само своје конкретне политичке ривале, често и саме склоне сличним простачким подухватима, већ су понизили и отпадом свог неваспитања упрљали све оне недужне малолетне девојчице и дечаке, баке и деке и сав многобројни пристојан свет који је то био принуђен да види крећући се улицама, сваки својим послом.

Уплашен студентским протестима и могућношћу да талас побуне нагло нарасте у цунами и одува га са политичке сцене, Вучић комбинује тактике топло-хладно у комуникацији са јавношћу и лавира између коруптивних бајки о стамбеним кредитима за студенте до покушаја застрашивања јавности неком својом наводном лојалистичком преторијанском гардом. Данас је мирољубиви и толерантни председник свих грађана и миротворац, а већ сутра је гневни Тони Сопрано са Темуа. Непотребно је истицати да се у обе улоге сналази као неталентовани Алијини снајперисти у домаћим заумним серијама и филмовима.

У тренуцима духоклонућа због околности које му ремете маштања о аркадијским призорима (и профитима) са будућег Експоа и вести које му кваре планове о уласку у школске уџбенике у својству оца нације, некаквог дистопијског Ата-Алека, посегнуо је је за најбаналнијом и најофуцанијом простачком симболиком бубуљичаве пубертетске мангупарије и српском народу је показао фалус и поручио му је да ће сви његови противници баш то од њега и његове камарадерије добити када их и овај пут надмудри и победи. Преведен са дрипачко-простачког жаргона на пристојан српски језик, симбол који је послао у етер значи да им обећава пораз, понижење и неприлике сваке врсте.

То је суштинска и често невешто прикривена емотивна и интелектуална структура не малог броја људи из врха напредњачког покрета, чији је првосвештеник сам Вучић. Нису сви напредњаци такви, много је ту, међу чланством, и тзв. обичног и пристојног света опијеног и заведеног медијским лажима и свакодневном бестидном пропагандном, али је сам врх те организације углавном прожет истим или крајње сличним девијацијама доброг укуса за понашање и одевање, склоношћу вербалној агресији и мржњи према неистомишљеницима и разним другим образовним и стилским недостацима или пропустима. Управо зато, али не и само зато, нико од њих неће ни реч протеста хтети и смети јавно да изусти након оваквог скаредног јавног чина, који је ужаснуо пристојнији део Србије. Напротив, додали би они ту и још понеки отрцани простаклук, али је језгровитост овде ипак била императив форме.

Владан Вукосављевић

Коначно, напредњачки Црвен бан порука је Србији и Србима шта су добили и шта ће добити од Вучићеве политике одбране Косова и Метохије, заштите привредног суверенитета државе, обећаног бољег живота, задуживања преко сваке мере и бројних других обећања годинама хипнотички декламованих са свих тв станица и других медијских платформи. Добиће највероватније управо оно што тај пиктограм носи у себи као уобичајено утиснуто значење, док се режим, за сада не без разлога, нада несагледиво опипљивијој финансијској и свакој другој добити.

Ипак, историја је показала да је поигравање симболима  мач са две оштрице, а древно народно искуство нас упозорава да не ваља правити велике рачуне без сагласности крчмара.

Симбол којим су ових дана Вучић и напредњаци увредили народ, може и пре него што сањају да постане знамен њихове сопствене политичке, кривично-правне и сваке друге судбине. Ко то најбоље зна, поручује нам лично и народним језиком, сам Вук Караџић:

“Ћути враже, ко ти каже? Мени каже црвен бан, који јебе сваки дан!”

Владан Вукосављевић