Будимо реални, не постоји особа која је последњих десетак година јавно иступала против власти, а да није то чинила са константном зебњом да ли ће таквим иступима у јавности довести у опасност себе или још горе своју породицу. Вече је уочи великог скупа који су заказали студенти. Надам се и плашим, брине, а бесан сам, поносан сам и стидим се. Ишао сам данас до центра, Трг републике опет разваљен, ругло од “Ћациленда” месецима стоји испред скупштине, блокирајући тако све време саобраћај на Тргу Николе Пашића.
Питам се цео дан, дал смо сви јели бунике, па смо пустили да шака најгорих разваљује град, не само град већ и градски буџет. Да ли је могуће да годинама не можемо, не умемо или не желимо да променимо стање. Људи су уморни. Возе се аутобусима који сад припадају приватницима који су наравно високи функционери владајуће странке, или су у блиским везама са њима. ГСП умире.
Отказани су сви поласци возова и аутобуса за Београд. Ко је тај ко то сме да уради? Знам ко је, само се питам да ли ће за своју бахатост некад одговарати. Очекује се много људи. Ништа неће спречити студенте и грађане да се појаве на заказаном скупу и испуставе своје захтеве. Рекао бих сасвим разумне захтеве, који да живимо у нормалној држави не би ни морали бити испостављани. Један је расписивање избора. Побогу, већ дуго времена јасно је да они који имају апсолутну власт немају већинску подршку грађана. Дакле немају легалитет и то је савршено јасно свима, осим малог броја лоботомираних ТВ гледалаца телевизија чије име не могу ни да споменем. Други захтев, кад би надлежни органи радили свој посао не би требало ни да испостављају студенти. Траже да се склони Ћациленд.
Шаторско насеље у центру града које блокира саобраћај, те не испуњава никакве санитарне услове, у којима понекад бораве истетовирани ликови у касним тридесетим, који се представљају као студенти који желе да уче, а вероватно немају појма ни шта то значи, морале су склонити разне инспекције, пре свега санитарна, а потом саобраћајна у сарадњи са саобраћајном полицијом. Обичним грађанима пишу се високе прекршајне казне, због најситнијег саобраћајног прекршаја, Шапићеви “Бели” курче се по граду у бесним преплаћеним аутомобилима, бахато разговарају са пешацима који прелазе улицу ван пешачког прелаза, али жмуре на хигијенски свињац и ругло кога се гаде и грађани и туристи.
Јефтини, ступидни начини најгорих да не дају власт коју ничим не заслужују. И наравно сваки одговоран човек мора се запитати на шта су све спремни. Хапсе и прогањају политичке неистомишљенике. Шта још могу? Они који су спремни да на миран народ у току одавања почасти жртвама пусте нешто што очигледно није дозвољено међународним конвенцијама, спремни су на ко зна шта још…
Не знају они да је одавање почасти жртвама светиња у овом народу. Стрепим. За сву децу. Мој Боки је прихватио да буде редар. Шта да му кажем? Поносан сам и забринут. Он наравно бира свој пут и ко сам ја да га у томе спречавам.
Идем са Ацом. Свашта смо Аца и ја радили последњих 5 или 6 година. Показивали смо све у Београду што су уништили напредњаци. Снимали, разложно причали, пржили јаја на Тргу републике… Као да није имао ко да нас чује. И да истина је, ова деца су пробудила све те који нису чули мене и Ацу, као и многе друге. За разлику од неких којима је сујета искривила ум, ја се радујем. Аца и ја нисмо успели да пробудимо ни Београд, а камоли Србију, али деца то јесу учинила. И немамо друге него да се боримо са њима. Да их заштитимо, посаветујемо, али пре свега да будемо са њима. Потпуно је идиотски рећи да су заслужили. Наравно да су заслужили, заслужили су чим су наша деца. Најважније је што ово није само њихова борба. И довољно је што они хоће да се боре. Јасно је да они могу да се боре са нама, али не могу да се боре уместо нас.
Зато, немојте да паламудите. Сви на Славију. Јер шта нам се још може догодити? Да нас краду, пљачкају, да нам корупција убија људе, да нам по ко зна који пут развале главни градски трг, а други трг напуне шаторима из којих се шири смрад фекалија…
Да наравно, сви смо забринути, али на Славији ћемо бар имати ствар у својим рукама. И бићемо заједно. А кад смо заједно не могу нам ништа. Онда много тога можемо ми њима.
Немој да се стидимо од наше деце. Ајде да се боримо са њима. До победе, јер ми немамо друге него да победимо.
Назад је Ћациленд…
Братислав Марковић
