Када је први пут освојио титулу првака Европе са Барселоном, у пролеће 2015, трчкарала је око њега по трави Олимпијског стадиона у Берлину. Имала је пет година, а он је био најсрећнији човек на свету. Мала Ксана махала је заставом Барселоне и смејала се. Онда су заједничким снагама поболи заставу на центру игралишта. Као симбол великог Барсиног тријумфа.
Девет година касније Луис Енерике дошао је поново у Немачку да води тим у финалу Лиге шампиона. Дошао је сам. Ксана је имала девет година кад је одлепршала с анеђлима. Август 2019.
“Волео бих да можемо исто то да поновимо сутра. Са заставом ПСЖ-а. Како бих волео… Моја мала неће бити тамо физички, али сигуран сам да хоће духовно“, казао је шпански стручњак у последњем обраћању новинарима пред финални окршај са Интером.
Пошто је његов Париз заблистао као никада пре, и на минхенској арени ноћас декласирао Интер (5:0), камера је ухватила зајапурено лице Луиса Енрикеа како гледа ка трибини где су навијачи Пари Сен Жермена. Коктел емоција од ког срце прескаче. Следећи кадар на навијаче: на великој мушеми мала Ксана у дресу Париза и дресу с бројем осам, поред тате, гледа како Лучо забада заставу ПСЖ-а у траву. Сцена за незаборав…
“Мислим на моју ћерку сваког божијег дана. Било да побеђујемо или губимо. Она је заувек овде“, показао је песницом на срце и удаљио се од камера.
Луис Енрике, велики херој овог финала.
И Луис Енрике, најсрећнији тужни човек на планети.
Текст: Моззарт спорт
