Лустрација је, већ четврт века, најскупља реч у српској политици. И најскупље обећање које никада није испуњено. Док је трајала као празна парола, сви су ћутали. А сада, када се назире пад Вучића, одједном су се огласили сви – бивши политичари, правници у пензији, стручњаци који су имали прилику да је спроведу, али је нису ни покушали.
Подсетимо, Закон о лустрацији усвојен је 2003. године. Обухватао је све од 23. марта 1976, а рок трајања му је био 13 година. Дакле, истекао је у јуну 2013. године. За то време – ни једна једина лустрација. Комисија никада није била формирана у пуном капацитету, политичке воље није било, а закон је остао мртво слово на папиру. То је прави одговор на питање зашто никад није спроведен: није фалио закон, фалила је храброст да се примени.
И данас, сви знају који модел је најбољи. Једни би пољски, други чешки, трећи неки „наш, оригинални“. Сви су мудри сада, кад им ништа не зависи од тога. Али где су били док је закон постојао, док су рокови цурили, док је требало формирати комисије и доносити одлуке? Тад је била тишина. Тад су се бавили трговином функција, коалицијама, фотељама и, наравно, сопственом комотношћу.
Данас, међутим, имају савете. И то нимало јефтине — већ наплаћене нашим изгубљеним годинама. Њихова изненадна храброст и јавни наступи више личе на политички „последњи воз“, него на искрену жељу да се друштво очисти од корупције и насиља.
А студенти? Они се боре. На улици, у амфитеатрима, у изборним листама. Њихова реч, иако млада, још увек има тежину јер није компромитована. Они нису ни доносили ни рушили законе. Нису седели у кабинетима и гледали у плафон док је лустрација пропадала пред њиховим очима.
Зато је иронија потпуна: они који су заказали сада нуде рецепте, а они који су тек стигли, боре се да тај рецепт претворе у јело које никада нисмо пробали. Ако неко заслужује да говори о лустрацији, то нису бивши моћници који су ћутали, већ студенти који ризикују сада – да нама сутра не би опет објашњавали исти промашај.
др Светлана Цвијановић
