Један мој пријатељ рече пре неколико година да ћемо се, када се овај криминални мехур од сапунице распрсне, сви заједно чудити како је могуће да нас је држао у стању у коме нас је држао више од деценије. А мехур од сапунице када пуца – пуца тренутно!
Као да је бајка у питању, скупила се нека храбра деца и савладала наизглед џина и претворила га у патуљка. А ми, истраумирани, одрасли, не можемо да верујемо каква смо сплачина били годинама и како смо сами себе плашили „џином“ кога је само требало погледати правим очима. И видети несрећника.
У последњих неколико дана је уплашени несрећник свако мало претио најбољом војном јединицом, Кобрама – најбољем што ова земља има, студентима. Морао би да приупита командира јединице за заштиту, Кобре, да ли би уопште извршио наредбу да неког напада? Несрећни човече, да ли схваташ да деци овог народа претиш децом овог народа? Ко си ти да такву ствар и помислиш ? Ко ти даје за право ?
Има нешто изнутра, нека магија коју поново осећамо, а то је припадност овом народу. Ти то немаш, јер мислиш да народ припада теби. Сви су опет осетили магију, оно лепо, оно кад се најежиш када чујеш тишину 100 хиљада душа – учитељи, спортисти, глумци, књижевници, поштари, рудари, наставници, пољопривредници, радници РТС… навијачи су ти рекли шта су имали. Ти си већ у фундусу историје, само треба да се реше протоколарне ствари.
Зашто једноставно не одступиш ? Зашто не заслужиш макар зрно поштовања на крају овог мрака?
Михајло Боројевић
