Фудбалска репрезентација Југославије одиграла је 18. маја 1939. године своју стоту утакмицу.

За обележавање тог јубилеја позвана је у госте репрезентација Енглеске. На стадиону БСК-а на Топчидерском брду у Београду (на месту данашњег стадиона Партизана), окупило се близу 35 хиљада гледалаца, што је била рекордна посета некој фудбалској утакмици на просторима заједничке државе, „плави“ су приредили сензацију и са 2:1 победили Гордог Албиона.

Последњу утакмицу против Енглеске у Београду (Србији, Југославији) Југославија је одиграла 11.новембра 1987. године у оквиру квалификација за Европско првенство. Дебаклу „плавих“ (1:4) присуствовало је 49.744 љубитеља фудбала.

На недавно одржаном Европском првенству у Немачкој Енглеска је победила Србију са 1:0, а на трибинама стадиона у Гелзенкирхену било је десетак хиљада навијача Србије. Када сам већ код „дванаестог играча“, тј. навијача, фудбалера Југославије (Србије и Црне Горе, Србије) највише их је било у Рио де Жанеиру 142.429 (Бразил- Југославија 2:2), а најмање у Београду 10. јуна 2019. против Литваније 50 (и словима педесет).

У одлучујућим утакмицама за одлазак на Европско првенство у Немачкој утакмици Србија – Црна Гора у Београду је било 25.884 гледалаца, док је за последњи меч на ком је „морала“ да се потврди виза за Немачку (био је неопходан бод) за домаћина изабран Лесковац(!?) где стадион јесте био пун, али његов капацитет је 7.500 гледалаца.

Већ десетак година на утакмицама фудбалске репрезентације Србије нема навијача. Нема „култа репрезентације“, нема (нереално) очекиваних резултата, очајан квалитет фудбала у Суперлиги (наши клубови у европским куповима испадају већ у „сезони купања“), нерегуларност такмичења (УЕФА пријавила још једну „сумњиву“ утакмицу Чукарички – Текстилац) и на крају (или пре свега) дивљање хулигана (последњи пример је бацање топовског удара на утакмици финала Купа Србије).

Ових дана (7. јуна) Србија утакмицом у Тирани против Албаније почиње квалификације за Светско првенство 2026, три дана касније „орлови“ дочекују Андору, а у трећем колу играју (вероватно) одлучујућу утакмицу за прво место, које једино гарантује учешће на Мондијалу, против Енглеске.

Донекле и разумем да се против Андоре игра у Зајечару – треба популарисати фудбал и у том крају Србије и, пре свега, оправдати уложене паре у изградњу стадиона. Исто се наравно односи и за Лесковац, али одлука да се на Лагатору игра најважнији меч у квалификацијма ми је, благо речено, чудна. Врло вероватно би стадион Рајко Митић био полупразан, али би стадиони у Новом Саду, Нишу или Крагујевцу били дупке пуни.

Признајем, мало сам збуњен, али неко је луд или неспособан. Челници ФСС (читај СНС) проценили су да на утакмицу против Енглеске неће доћи ни десет хиљада љубитеља фудбала, али ипак граде Национални стадион чији је, према последњем плану, капацитет 52.000 људи.

Да ли се он гради за одржавање концерата Аце Лукаса, Јелене Карлеуше, митинге СНС, или… Фудбалска репрезентација Србије нема толико навијача. То се закључује из одлуке да се најважнија утакмица наше националне селекције игра пред не више од 7.500 гледалаца.

Жива Векецки (Извор: Данас.рс)