Данима бројите колико је људи било на вашем митингу. Џаба сабирате изнајмљене аутобусе и рентиране столице испред Скупштине. Џаба везујете непослушне шаторе који под налетом ветра мењају места како им се прохте. Џаба правите ћевапе, који са роштиља нестају полупечени и завршавају у оближњим клозетима брзином светлости. Џаба стављате забрану екипи Ал Џазире да догађај снима са оближњег приватног балкона, бојећи се да се из висине не види број присутних. Џаба убеђујете и народ и себе да је ово био ваш највећи скуп икада… Џаба. Јер знате да није. Био је то ваш највећи промашај. Ваш вашар таштине – са волом на ражњу и тои-тои возићем од Цркве Светог Марка, до Комбанк арене. Изван жицом омеђеног простора где је била бина – жицом којом се ограђују овце, а не људи – није било никога, сем знатижељних.
На улицама, тек пристигли митингаши, шетали су лагано и разгледали су излоге. У парку код Мањежа, јели су на клупама и отпацима гађали контејнере. Размишљала сам… Из ког ли су дела света!? Која мука их је натерала да напусте своју земљу и да данас буду овде? Зашто су допустили – да се њиховим бројем – ви доказујете? Смркнути погледи и натмурена лица, без намере да крену пут Скупштине. Шта их се тиче да ли је ваша нова партија променила старо име? Шта их се тиче да ли је то начин да се ослободите непожељних? Шта их је брига да ли је ваша највећа застава мања од оне у Звечану? Зашто би их занимало да ли је Звечан још увек Србија, или је Косово – па зато ту заставу не рачунате? Зашто би размишљали да ли је застава коју су носили – ваш мали и ваша тигрица – руска или наша? Застава је била окренута наопако. Намерно или не? Пропитајте своје…
Атмосфера за плакање. Ни трунке радости и усхићења као кад протесте праве студенти. Нигде песме, загрљаја, пољубаца, суза радосница и поносног махања заставама. Заставе су биле бачене у траву, или на бетонску стазу. За разлику од људи омеђених жицом, ови изван жице су вас игнорисали. Побегли су са места где је жица била граница. Ви сте, у ствари, шампион подела. Жицом сте поделили подршку од „подршке“. Занима ме, које више волите? Да ли оне који су морали да дођу, или оне које сте морали да натерате? Да ли оне које сте у тор затворили, или оне који су били слободни – не слутећи да ће побећи.
Драги гости, вратите се ка Скупштини, председник се обраћа и биће нервозан што сте побегли. Ионако вас пописују у аутобусу. Вратите се благовремено, биће напето после. Вратите се… преклињала је полицајка преко разгласа, док је маса која није била закључана хитала у супротном правцу од траженог. Били су плаћени као статисти са задатком, а статисти нису мајмуни да стоје испред жице и да вичу – Ацо, Србине! Мука их је натерала да вам узму дневнице и да дођу, али не и да вам преко жице шаљу љубав и пољупце. Њих сам разумела. Видела сам јад и беду у њиховим очима. Али нисам разумела оне имућне, које сте утерали у тај тор, у тор који сте закључали, а кључ прогутали – да вам не побегну. Аплаудирали су и узвикивали су ваше име – кад им се нареди.
Прошетала сам центром града. Ресавска и Светозара Марковића, па и Кнеза Милоша која пролази поред Ћациленда, биле су уобичајено проходне. Да није било оних који ужурбано беже и од вашег говора и од смрада тои-тои клозета, улице би изгледале као сваког викенда. Има ли негде гужве, запитала сам се и кренула пут Теразија. Очекивала сам барем неко најављено чудо. Била сам убеђена да ћете нас изненадити Илоном Маском или неком другом светском фацом. Уместо њега, угледала сам летећег Жекса на неком подесту и неколико приземљених баба мојих година. Ђускале су уз Бају и његову песму Љубав преко жице. Подвикивале су у заносу – Ијуу, иујууу, не знајући – да л’ су дошле, ил’ су пошле – на ваш митинг. И то је било једино од срца.
На само двеста метара од главног догађаја, ни гужве, ни осмеха! Као на погребу. Да сте неког странца тог дана довели у наш главни град, мислио би да је дан жалости, а не дан вашег помпезно најављиваног – највећег митинга у историји. У историји блама – можда. Нагласите то накнадно, да не каже народ да сте лагали, као поводом употребе „звучног топа“. И ви и неименовани инспектори руске ФСБ службе – службе ваше безбедности од осуде света.
Након виђеног – кога ви убеђујете да је на оном омеђеном платоу испред Скупштине било између 126.735 и 128.080 људи? Кад већ лажете, напумпајте на милион, да делује помпезно. Кад сте бројали наш митинг 15. марта, трудећи се из све снаге да барем десет пута умањите број присутних, рекли сте да смо се ми кретали лево-десно па нас је на квадратном метру било двоје, понегде и један – ако је тај неко махао рукама. А код вас, на том истом простору од једног метра по квадрату, по вашем прорачуну – било је десет столица и дупло више људи. Можда. Ако сте их ређали у висину и ако су један другоме седели на глави. Али, није било тако. На квадратном метру биле су две столице, за две просечне задњице и мало протегнутих ногу.
У налету досаде народ је покидао жицу. А, кад је стигло „ослобођење“, нису марили ни што их неко снима како беже, ни што носе кесе препуне хране, ни што односе столице – поређане једна на другу, ни што ћете те снимке сигурно видети… Није било страха код ових људи. Паре су узели. Дошли су. Одслушали су колико су издржали. И тиме су вам отплатили. Гратис је било викање из свег гласа – Ацо, Србине. То нису предвидели. И ту су ставили тачку. Баш као ви. Нисте им више у срцу. И зато, бежи… Муд који, кили моји… рекла би ваша блиска сарадница, која вам је украла шоу овог митинга, рекавши – ко се лата мачи, од лача е, е, е… не могавши да доврши започето. Или Нолетова духовита пародија – на оно што је ваша блиска сарадница изјавила и на оно што сте ви прескочили читајући писмо дечака упућено вама – ко су његови идоли. Намерно сте изоставили Ђоковића због подршке студентима у блокади, али камера је све забележила. Кад су Новака питали за коментар, одговорио је смехом. Шта рећи? Какву послуку порати?! Какав дух! Какав смисао за хумор! Ви то немате. Препотентни сте и набусити.
Крајње је време да одете, како митинге не би пумпали на силу…
Биљана Вилимон (Извор: Радар.рс)
