Дубока криза све више истиче крајности нашег друштвеног раседа. Можемо се претварати да немамо шта из ње да научимо, али је можемо искористити за спасавање образа и главе у одлуци да изборимо бољу будућност. Међутим, ширење мржње и таргетирање неистомишљеника које кулминира атацима гротескних носилаца власти на све сегменте побуњеног друштва, тешко да може оставити икога равнодушним.
Дириговано зло поспешило је да демони из људи слободно оргијају! То је најстрашније што једном човеку пође од руке да направи од овог друштва. Зато је деканка нишког Филозофског факултета, по претрпљеном атаку ножем, гласно изјавила: „Оптужујем једну особу, она је извадила нож на мене – то је председник ове државе.“
Није добро кад неко навикне да је увек у праву, да баш све зна, да једини непогрешиво предвиђа и да све мора бити по његовом. Не допушта да постоји стварност осим оне која се налази у њему. Живи нестварним животом. Узима слике изван себе за стварност, никада не дозвољавајући другима да у њу посумњају. Не можеш му ништа доказати. Но, проблем се рађа кад се не обистињују његови наслути и не остварују његове замисли. Ни претње. Кад је такав ретко у стању и у праву, то само значи да не може без непрестаног сукоба. Тужно ако са тим „врлинама“ мора симболисати јединство свих грађана једне земље. Још тужније што гаји убеђење да бесконачно може владати поделама, преварама, претњама и злом. У питању је општа опасност.
У салвама његових најновијих лажи све је мање изненађења. Празнина. У његовим претњама само јаловина. Тужно. У његовом речнику ничу ружни епитети. Недостојно. У његовом смеху ничег смешног. Празан смех. У његовом оку нема сјаја. Пустош. У његовом златном добу нема светлости. Све мрклији мрак.
То захтева неко објашњење. Не само дисциплине која проучава психичка обољења и поремећај понашања личности.
Записи из мудролија
Једном је у Србији постојао и писао Бранко В. Радичевић! Знао је тај Бранко да се знање може пренети, али не и мудрост. Њу је тражио у моравском искуству и предању. Оставио је четири књиге мудролија под називом Сујеверице и друге речи. У последњој од њих постоје ова три записа.
Мрсомуд. Компликатор. Непријатељ једноставних решења. Не признаје логичне завршнице. Мрси. Увија. Измиче. Прикрива истину. Не воли збиљу. Претерује. Измишља. Не признаје заблуде. Умрвљује. Квари. Искривљује. Заобилази. Дође до краја, али неће да заврши. Наставља. Враћа се на почетак. Замрсује. Петља. Пртља. Шеврда. И паламуди. Мрсомудина је сва од узвичица, зачудица, питалица, натукница, зађевица, замерица, притајица, скривалица…нема те збиље, суда и пресуде који могу да примире једног мрсимуда. Блиски рођаци су му паламуд, загула и лелемуд.
Драмосер је плашљив човек, паничар, несигуран и непоуздан. Он претерује. Кукумавчи. Престрашује људе. Драмосерише. Престрављује. Слути несреће. Квари весеља. Воли да је окружен крпигузима. Онима што мало радну, малко крадну. Ту су и угузи. Удворице за све прилике.
Савракела. Сметењак. Израстао повисок али мршав и непоуздан. И несигуран. Немој са њим на пут и у посао. Ни у сватове, немој ни у свађу. Неће стићи да те изда, унапред се предао. Немој са њим ни на весеље. Ни на парастос. Избегавај га јер ће те обрукати… Он је командант злобраће. То су браћа по злу. Не помажу, одмажу. Не притичу у помоћ. Они лучевином гасе ватру. Злобраћа су црнобраћа. Мрачило.
Наша заједничка трагедија је у томе што немамо председника који себе сматра одговорним за проналажење потенцијала у даровитим људима и важним процесима, већ имамо особу са огромним заносом да се свима реваншира за своју нечасну прошлост. Уз непрестано чапузгање.
Чапузгања су којештарије. Ни да сазнаш истину нити да ухватиш почетак ни крај за лаж. Чапузга се да би се причало. Просто: човек упосли вилице, језик и непца. И тртља, меље и не можеш га зауставити. Чапузга јер нема паметнија посла. Чапузгање је као неки ручни рад. Не трпи осамицу…
Већ да преко електронске цркве свима свакодневно загорчава живот.
Пеца Поповић (Извор: Радар.рс)
