Југословенска тајна полиција – УДБА – била је више од система безбедности. Била је алат репресије, контроле и страха, чији су пипци сезали до сваке канцеларије, школе, цркве, па чак и кафанских столова. Праћење, прислушкивање, монтирани процеси, затвори, па и политичка убиства – све то део је мрачне машинерије која је служила једној идеологији, а не грађанима.
Ова тема не отвара само архиве – већ и ране. Подсећа нас како систематски надзор може да уништи животе, породице и поверење међу људима. И најважније – указује зашто истина и лустрација никада не би смеле остати заборављене теме.
Ни данас, нажалост, нема праве разлике. Иако се служба формално трансформисала, суштински је остала ударна снага система. Нове форме контроле и манипулације мењају се, али циљ остаје исти – очување и јачање моћи естаблишмента. То јасно показују афере попут случаја несталих беба, али и случајеви педофилије унутар Српске православне цркве, које су деценијама биле заштићене или заташкаване.
Систем се у сваком сегменту прилагођава, мења стратегије и методе, али остаје нераскидиво везан за идеју контроле и спречавања било каквог истинског отпора или промене. Зато је важно не само разумети прошлост, већ и будно пратити садашњост, јер само кроз откривање истине и захтеве за одговорношћу може друштво поново изградити поверење и правду.
И да завршимо са једним лаганим подсмехом, али поуком из Нушићевог света: Алекса Жунић, лик из комедије “Народни посланик”, био је славни српски шпијун – наравно, онај тип шпијуна који је пре свега шпијунирао… сам себе! Све је знао, све је видео, али је на крају успео да збуни и самог себе.
Алексина прича нас подсећа колико је лако да систем тајне полиције постане трагично смешан када се изгуби људскост и смисао за праву сврху – уместо заштите грађана, контрола постане само циљ сам себи. Зато, док пратимо озбиљне теме, не смемо заборавити да се често најдубље поуке крију у малим, духовитим подсећањима на нашу сопствену несавршеност.
Ђакон Бојан Јовановић
