У тоталитарним системима, најефикаснија контрола се не спроводи силом – већ кроз поверење. А где је поверење дубље укорењено него у вери? Зато су тајне службе широм источне Европе одавно схватиле – ако контролишеш цркву, контролишеш народ.
У Источној Немачкој, Штази је црквене организације користио као параван за инфилтрацију, прислушкивање, врбовање. У Совјетском Савезу, КГБ је имао људе под мантијом, директно у хијерархији цркве. Тај механизам пренет је и у Југославију, а касније дубоко укорењен у постјугословенским републикама – укључујући и Србију.
Само у Босни и Херцеговини, више од 30% сарадника и припадника УДБЕ били су свештеници Српске православне цркве. Али број сарадника СПЦ и државне безбедности у Србији је посебна прича – још мрачнија, још дубља, још увек обавијена ћутањем. Ту се не ради о десетинама, већ о стотинама имена која су остала заштићена иза црквених зидина и државних архива.
Свештеник је идеалан оперативац: улази у домове, зна ко се разводи, ко је болестан, ко дугује новац, ко је рањив. А оно што је најопасније – свештеници су често били ти који су врбовали децу. Младићи и девојке из црквених хорова, богословија, омладинских кампова, “духовних обнова” – били су селектовани, профилисани, уводјени у безбедносни апарат, или у најмању руку праћени.
И то није ствар прошлости. Нема никаквог разлога да верујемо да се тај модел напустио. Јер док год постоји интерес, постоји и мрежа. Свештеник који носи мантију, а служи и цркви и служби, није изузетак – он је систем.
И шта данас имамо? Цркву која држи монопол над истином, моралом и идентитетом, а која никада није прошла кроз процес лустрације. Нити се извинила. Нити је очистила сопствене редове. Многи од тих људи и даље служе, благосиљају, крштавају, врше опела. И посматрају – ћутке и пажљиво.
Зато је важно рећи јасно: докле год мантија може да крије значку, ниједна држава не може бити истински слободна.
Неопходно је отворити архиве. Именовати. Разгрнути тамјан. Јер истина није против вере – истина је против лажи. А злоупотреба светог – то је највећи грех.
Бојан Јовановић
