Човек је јединствено биће у универзуму. Оно што га чини јединственим није његова конституција, није његово трајање, није чак ни његов ум. Човек је једино биће благословено слободом избора. Све му је слободно, иако му није све на корист. Мене је увек привлачила прва половина ове библијске мудрости, јер сам се на први поглед заљубио у слободу, а не у корист.

Човеку је дата слобода да бира не само како, где и са ким ће да живи, већ и да ли ће уопште да живи. Величанствена је слобода избора, рајски плод, прометејски дар.

Али, поставимо антитезу претходно наведеној анатомији човека. Шта је човек без слободе, без избора, без слободе избора? Да ли поништавање слободе избора, поништава човека у нама?

Потврдан одговор на ово питање јесте главна мотивација мог политичког ангажовања. Користећи знања медицинске науке борим за постојање и трајање здравог човека, вођен првенствено истином коју не треба доказивати-здравље је најбитније! Али, здравље није и не може бити само физичка или физиолошка категорија. Здрави људи постоје и у затвору, многи затвореници успевају да очувају своје физичко и психичко здравље. Ипак, волови јарам трпе, а не људи, Бог је слободу створио за човека.

Зато сам се одлучио да када одложим стетоскоп и скалпел, у руке узмем микрофон и перо и покушам да преко масовних медија ширим идеју слободе. Не треба објашњавати да већ тринаест година немамо ни слободу, ни слободне изборе, зато и моја медијска каријера траје готово једнако колико и овај режим неслободе и неизбора.

Аутор сам три телевизијске емисије на најслободнијој КТВ телевизији у Србији – „Без цензуре“ у којој кроз дебату различити гости имају СЛОБОДУ да искажу и сучеле своје ставове, „Без устручавања“ где ставове госта испитујем и проверавам ја и „Скенер“ у којој исказујем своје сопствене ставове и нудим их гледаоцима на анализу и критику. Није довољно имати само слободу говора, нужно је изнесене ставове укрстити са неистомишљеницима и кроз аргументовану дебату омогућити јавности да донесе свеобухватни и изнивелисани закључак.

Слобода говора подразумева слободу тржишта идеја. Данас имамо медијске картеле уместо медијских агенција, средства пропаганде уместо средстава информисања. Кроз свој медијски рад покушао сам да покажем како је могуће довести људе различитих идеја, система вредности, убеђења, политичког и сваког другог опредељења и обезбедити им слободу говора, али уз обавезу провере истих тих идеја, вредности и убеђења. Јер без суштинске и стриктне провере изнесених ставова и убеђења, та слобода се претвара у пропаганду, без правно регулисане конкуренције свака идеја постаје догма, свако убеђење индоктринација, па се и сама слобода говора претвара у заточеништво монопола.

Сумирам свој досадашњи политичко-медијски рад зато што осећам да у периоду делегитимације режима нужна је легитимисање његових противника. Ја сам противник Вучића јер је он противник слободе. У његовој Србији не постоји ниједан облик слободе који није или укинут или сведен на фарсу. Није он циљ борбе, он је препрека до циља. Кроз изношење својих ставова је покушавам да осветлим пут до Србије после Вучића, јер победа почиње оног тренутка када се назиру њени обриси, када их можемо препознати, када идеја о слободи полако постаје реалност.

Немамо право да будемо уморни, одмараћемо се кад победимо. Немамо право да будемо сујетни, сујета је двоструки пораз. Немамо право да одустајемо, одустајање је препуштање победе противнику.

Др Александар Дикић

Али, после цитата највећег српског лидера у 21.веку, цитираћу највећег Србина свих протеклих векова. „Не брини ти, брајко мој, да ли ће народ пропасти и нестати, него ради оно за шта си кадар. Ако свако ради оно за шта је кадар, народ никад неће пропасти!“

Поновите ове речи увек када вас преплави сумња и разочарање, када не умете себи да одговорите на питање има ли овоме краја, има ли ова борба смисла, да ли је ова борба вредна моје жртве.

Почетак одговора на ова питања-сумњалице дали су студенти.

Студенти су нова политичка снага у Србији, она снага која вапи за слободом и која се бори за слободу избора. Ја нисам подржао студенте због њхове младости, јер не патим од кризе средњих година, нисам их подржао због њихове популарности, јер да трчим тамо где је већина одавно бих био у СНС-у, нисам их подржао ни због личних амбиција јер сам задовољан и овим што сам до сада постигао. Студенте сам подржао јер су кроз све своје манифестације, поруке, едикте клицали слободи као врхунској идеји. Ту је тачка пресека студентске и моје путање. Надам се и дубоко верујем да се она завршава у слободној и нормалној Србији. Зато себи не постављам питања, већ одговоре које носим у себи користим као погонско гориво да радим још боље и више.

И није уопште вано да ли ћу ја дочекати победу коју исчекујем и којој се надам. Важно ми је да будем на страни слободе, чак и онда када је слобода губила од неслободе. А студентиће сигурно победити, са мном или без мене. Ја сам спокојан, јер ће њхова победа бити и моја!

Др Александар Дикић