Мосторушитељи и законотумачи

Председник Републике – према члану 111 Устава  и члану 1 Закона о председнику Републике – изражава државно јединство Републике Србије.

Он је, дакле, председник свих грађана – како оних који су гласали баш за њега, тако и, требало би још више, оних који то нису учинили.

Понајмање би, да Србија којим случајем, уместо „сестара кармелићанки“, има прави Уставни суд, смео да буде неко ко дели те исте грађане. На своје и на оне друге. На, наводно, „пристојне“ , а то су они који му беспоговорно кличу. И на, да цитирам баш њега, наводно, „непристојне и луде људе“, а то су три четвртине оних који се не мире са чињеницом да је човек који је задобио поверење једне четвртине бирача, поред осам протоколарних надлежности које му, према Уставу, припадају, насилнички узурпирао све три гране власти. И законодавну, и извршну, и судску.

Иако је, тек након што је, за шест година, 26 пута слагао да ће, испунити своју уставну обавезу, и повући се са места шефа Српске напредне странке, претпрошлог маја то, напокон, и учинио, његов јавни вокабулар остао је мосторушилачки. Он не само да не гради мостове разумевања, поверења и толеранције међу политичким неистомишљеницима и грађанима земље на чијем је челу, већ, напротив, као да острашћено  ужива у разградњи и деструкцији свега тога.

Прочитајте још једном само део онога чиме је – у два наврата у једном дану, и то дану у коме је, негде у потаји, попечитељка Ирена Екологија потписала „решење о одређивању обима и садржаја студије Рио тинта о процени утицаја на животну средину пројекта лежишта подземне експлоатације литијума и бора Јадар“ – наш поглавица Лав Који Седи На Две Хоклице (скраћено: ЛКСНДХ) почастио део властитих поданика који му не климоглаве.

Дакле: „изложени смо бруталним изливима насиља које проводе поједини политички фактори у нашој земљи уз подршку тзв. медијских група за притисак и других група за притисак“… „трпимо терор ових што протестују“ (протестанти који траже процесуирање одговорних за смрт 15 особа у Новом Саду)… „дивљаци предвођени доказаним наркоманом“ (Ђорђе Микетић и „чувари Старог савског моста“)… „скичали к’о свиње“ (Саво Манојловић)… „РТС једна од најодговорнијих за подршку насиљу и свакој антидржавној идеји“… „РТС вршио притисак на тужилаштво (Нови Сад); РТС је сестринска телевизија Н1 и Нове С и део групе за притисак белосветског криминалца“… „лудаци протестују, а неко их споља плаћа“… „новинарке Информера преживеле праву тортуру“… „иживљавање над новинарима који им се не допадају“… „луда Биљана Стојковић“ (професорка Биолошког факултета)… „доказани лопов и плагијатор Даница Поповић“ (професорка Економског факултета у пензији)… „неки из Прогласа јуре девојчице по тоалетима“… „победићемо силеџије, насилнике, победићемо их на сваком месту, и правном државом, на сваким могућим изборима“… „показаћемо разлику између нормалне и пристојне Србије и Србије силеџија“… „нисмо их се нимало уплашили; Србија храбрих, само зато што ћути, не значи да је постала Србија кукавица, само значи да много више воли Србију од оних који би да је униште; Србију им нећемо дати ни за шта на свету, јер Србију волимо више од свега“… „ оно што нама, пристојним грађанима, невезано за политичку оријентацију, остаје јесте да се уздамо у рад државних органа и да не предузимамо никакве мере како бисмо на улици показивали ко је бројнији и ко је снажнији“…

Успут се, како и доликује председнику свих грађана, вербално исповраћао по својим домаћинима са Јавног медијског сервиса и онако, баш људски, избљувао по Београдског универзитету (БУ), најављујући да ће он лично, кад већ Вучевић и Влада немају херца, да изађе пред парламент са законом који ће страним универзитетима омогућити да, уз државне субвенције, а без акредитације, „дођу у Србију“.

А све зато што је Ректорат – деси ли се тако нешто – припретио и обуставом рада. Због чега је такорећи председник Ес-ен-еса, такорећи председник Владе и, што је најопасније у овом тренутку, дојучерашњи градоначелник Новог Сада (чију оставку или смену протестанти траже), повукао, у Скупштину већ отпремљени илегални (без јавне расправе) Предлог измена Закона о високом образовању. Што је храбри поглавица ЛКСНДХ протумачио као – повлачење и капитулацију пред уценама, безобразлуком и силеџијама. Јер, куражни ЛКСНДХ, за разлику од Вучевића ваљда, „нити их се плаши нити ће икоме да попушта док је жив“. Што је, претходно, у више наврата, и доказао седећи на хоклици (као ономад, у Овалном кабинету, одакле је, по Трамповом наређењу, својеручно замолио Израел да призна Косово) или, пак, дваред, стојећи пред грађанима на њој (једном у Крњачи, други пут у Котежу) и обећавајући им канализацију на левој обали Даунава , а од које, од те 2019. наовамо – нема ништа.

Али, шта ако после те „монструозне уцене“ у виду саопштења Београдског универзитета, буде настављен „терор“ бранилаца Старог савског моста који „дивљачки“ не дају да се, барем док се, за цирка пола деценије не изгради нови – сруши функционалан стари мост којим су саобраћале најфреквентније трамвајске линије које повезују Нови Београд са Старим градом и Савским венцем?

Шта ако грађани не поверују „кукавичијем јајету“ које је поглавици ЛКСНДХ-у подметнула његова Пропаганда, а он подвалио грађанима Србије, према коме Стари мост само што се није срушио јер су му стубови, наводно – дрвени, а успут и трули?!

А шта ако се штрајк просветара који  широм Србије тиња већ трећу недељу, док се попечитељство народне просвете на то прави глуво и слепо, бавећи се, по Поглавичиној жељи, проналажењем метода за позитивну дискриминацију потенцијалних страних „инвеститора“ у високо школство – одједном разбукта? И, шта ако, после изгубљеног тромесечја, Влада чак и изједначи плате просветарима са просеком у Србији, а они затраже суштинске уступке у циљу враћања статуса образовању какав оно и заслужује у уређеној држави? И, шта ако наставници докажу да просветари не да немају три месеца распуста, што им се импутира, него да им – како је то израчунао учитељ Данило Глигорић – у току 12 месеци још и недостају 43 радна дана да би могли да испуне све оно што спада у њихове радне обавезе?! 

А шта ако се „кочничари напретка“ и „блокатори“ суда и тужилаштва у Новом Саду не задовоље приношењем Поглавичних 12 „добровољних жртава“ на олтар „Богиње правде“, па не одустану од захтева за процесуирање кинеског извођача, главног домаћег подизвођача и садашњег и бившег градоначелника Новог Сада? Хоће ли Поглавица и тада одговарати као што шојићевски изјави на Аранђеловдан: „Готово је са оставкама.“?

А шта ако парламентарна опозиција не одустане од захтева за скупштинску расправу о Косову која је, да је било према Уставу и закону, већ морала да буде одржана?

А шта ако опозиција не одустане од захтева за расправу о захтеву за смену премијера и његовог кабинета, за шта је, такође, скупила неопходан број потписа?

А шта ако неко поново приупита ко оно (Дачић, Орлић или Брнабић?), има томе већ две године, изгуби или украде 38.000 потписа грађана на петицији за забрану експлоатације литијума и бора?

А шта ако београдска опозиција не одустане од захтева за смену октроисаног градоначелника Београда који је, осим што би да избаци Тита са Дедиња и сруши мост, већ успео да унереди јавни градски саобраћај?

А шта ако формално опозиција (а уствари, изборни победник) у Нишу, ипак, затражи да јој се врати оно за шта се на изборима изборила – (украдена) власт?

А шта ако агенти БИА, незадовољни некооперативношћу Завода за заштиту споменика културе гледе нечијег самовласног уступања крњака Генералштаба Трамповима, опет ненајављено „посете“ ту или неку другу културну или јавну институцију?

А шта ако, ако…? Како ће Институција Над Институцијама, одговорити уколико се, али стварно,  захтева и његова договорност. Јер, тамо где је власт апсолутна, тамо је, у случају потребе, и њена одговорност апсолутна.

Хоће ли то Лав Који Седи на Две Хоклице оценити као рушење државе или ће се, ипак, као камелеон, прилагодити новонасталој политичкој панорами и, опет, као јегуља, измигољити из ове, наоко безизлазне, ситуације?

Да ли ће се наново, као за сламку спаса, хватати за некакав, правно непосотојећи, „саветодавни референдум о подршци њему као таквоме“ и шта ако, овај пут, не буде довољно опозиционих сомова за такву бућку?

Пошто је претходно са кинеским градитељима, изгледа из исте фирме које (ни)је реконструисала и „Проклету надстрешницу“,  изео пљескавицу и најавио градњу атомских склоништа по Србији, трбухозборци му већ терцирају, ударају у таламбасе и, као спонтано, захтевају да „полиција већ једном, како то закон налаже, прекине овај циркус оних који хоће силом власт“.

Први Пандур Србије (ово му је трећи полицајни мандат) прети: „Кад се извуче пендрек, нема стајања.“ Као да се уживео у ону стару витешку поруку која је красила и краси официрске сабље („Не вади ме без повода! Не враћај ме без части!“), пренебрегавајући факат да пендрек нигде и никада у свету није имао такву врсту симболике, него, управо, супротно.

Филозоф Џорџ Баркли (1685-1735) је остао упамћен по својој филозофији света без материје, према којој постоје само дух и његова ментална стања.

Основни  принцип његове филозофије гласи: „Ессе ест перципи.“ („Бити јесте бити опажен.“). Што би значило да чула, заправо, одсликавају оно што постоји, те да у природи и нема ничег више осим онога што је у чулима одсликано. Рецимо, не постоји звук који неко није чуо нити боја коју бар неко некада није видео…

Барклијеви критичари су тврдили да оваква концепција води у оно што се у филлозофији зове солипсизам: „(Постојим) само ја! Тј. цео свет је само моја представа!“

Е, у таквом стању не само филозофског, него и „практичног ума“ тренутно је Свевласт у Србији.

Наш Поглавица, на жалост, не само да није изградио нити има жељу да гради нове, већ инаџијски копа све дубљи јаз и у корену сасеца чак и назнаке макар и понтона између те две, његове самозване „пристојне“ и већинске, по њему, „непристојне“ Србије. 

Цвијетин Миливојевић