“Што мајстори за дан га саграде,

То све вила за ноћ обаљује“

                                                      -Зидање Скадра-

Много је воде протекло Дунавом након што је стара кладовска тврђава, са статусом споменика културе великог значаја,  руинирана а онда и делом порушена од стране пропагатора “сиромаштва у једнакости“, а на рачун рушења од стране инвеститора ЈП Хидроелектране Ђердап  изграђена зграда за археолошки музеј и фискултурна гимназијска сала, да би се тек после  петооктобарских промена у јавности отворено поставило питање одговорности за такво стање. Београдски “Данас“ 17.1.2001.г. публиковао је текст “Путевима општинске политике у ултури- РУШИЛАЧКИ КОНСТРУКТИВИЗАМ“:

“Носећи име које по једнима потиче од келтске речи за гробље, по другима од опустошених шума, а по трећима од средњевековне казнионице, и данас издашно засејано траговима бурне прошлости, Кладово у новије доба доживљава судбину културне пустиње, превасходно захваљујући систематском вишедеценијском немару својих посленика. У жељи да афирмише програм материјалне и духовне обнове, локални огранак Демократске странке Србије крајем прошле године упутио је апел министру културе, за помоћ у елиминацији штетеног дејства игнорантског односа према националном наслеђу, указујући на алармантно стање у коме се, са статусом споменика културе великог значаја, Стари кладовски град налази. Локалитет који је “Хазарском речнику“ послужио као потка за једно од најлепших штива српске књижевности, данас знатним делом представља руину “оплемењену“ илегалним грађевинским потхватима, “азилом“ за стоку домара нижеразредног фудбалског клуба, стационираном у једном од објеката “под заштитом државе“, али и за социјално угрожене категорије становништва од којих се неколицина уселила у турске казамате- место где је на измаку 17. Века заточен гроф Ђорђе Бранковић, аутор знамените “Славеносербске хронике“ и заговорник идеје о Илирској деспотовини. -Много је воде протекло реком безумља када је у питању култура националног значаја, али оно што нас је резигнирало је чињеница да је пројекат предлога мера за заштиту кладовске тврђаве, урађен од стране Републичког завода за заштиту споменика културе, на лицу места пре двадесетак година реализован тако да су два импозантна објекта, зграде топовњаче, у најбоље сачуваном стању и тзв. коњушнице, до темеља срушене вољом општинских челника, како би се заузврат од Јавног предузећа Хидроелектране Ђердап, позивањем на подизање нивоа подземних вода услед изградње хидроелектране Ђердап 2, што, парадоксално, није сметало да један други објекат, укопан у земљу у непосредној близини, у саставу истог комплекса остане очуван, искамчио новац за изградњу проширене верзије изложбеног простора археолошке грађе (данас као права реткост у свету, преименован у археолошки музеј без депоа) и средњошколског образовног центра. О “визионарском“ промишљању далекосежних промашаја сликовито говори актуелно стање новоизграђених објеката “стваралачким рушењем споменика културе“. Зграда музеја своје централно место препустила је гипсаним копијама вредних археолошких експоната… па се само као визионарство може оквалификовати нечија калкулација да ће креативни деструктивни чин у односу на ове зграде, бити основ зидања  нових Потемкинових села… Грађанима Кладова преостаје да поврате веру у настојања да њихова културна баштина не буде више само, како то Милорад Павић за овај простор у свом “Речнику“ наводи, место преко кога време прелази с југа на путу ка северу, већ и солидна основа за преображај потенцијалне у остварену моћ демократије, у чему им измењени политички амбијент очигледно иде на руку.“

По налогу помоћника министарства културе извршен инспекцијски надзор у Старом граду (Фетислам) којом је приликом констатован велики број пропуста насталих немаром руководства СО Кладово, али и Завода за заштиту споменика културе у Нишу- субјеката  задужених за старање о овом културном добру- што је резултирало  предлогом министру да се приступи уклањању бесправно подигнутих објеката и исељењу станара турских казамата, те да се предузму хитне мере заштите, како би се зауставило даље пропадање .

Протекло је и од тада још много воде Дунавом а призивани преображај свео се на какво-такво функционисање археолошког музеја Ђердапа, изградњу у Фетисламу нових  објеката визиторског центра на месту старих, одлуком власти порушених објеката у саставу споменика културе, оснивање и још брже гашење “Јавног предузећа тврђава Фетислам“.

БРОД У БОЦИ

Прича почиње овако, како бележи Борба од 27.10.1966.г. пером Ђорђа Врањешевића: “Како заштитити историјска споменике, преместити их и конзервирати, а да они не из губе од своје историјске вредности – то су питања којима се бави Завод за заштиту историјских споменика Србије, Среска комисија за Ђердап и још неке научне институције у земљи. Археолошки институт ће у сарадњи са неготинским музејем проучити ове локалитете и очуваније конзервирати и предати Музеју, док ће оне који се потапају снимити; премда је било предлога да се ови експонати расподеле музејима широм земље, захтев Кладовљана је да се они за сада чувају у Београду и Неготину, а касније да се врате Кладову пошто се планира да се на самој брани са наше стране отвори музеј Ђердапа са свим његовим знаменитостима од најстаријих експоната до докумената са изградње хидросистема; Кладовљани су у овом захтеву одлучни и позивају се на закон по коме експонати  припадају општинама на чијем су подручју нађени“.

1964.г. формирана је Републичка комисија за научна истраживања и заштиту споменика културе и природе у Ђердапу, са задатком  управљања свим истраживачим радовима. За председника је именован проф Лазар трифуновић са Филозофског факултета у Београду. На челу поткомисије за археолошка истраживања био је др Владимир Кондић. У истраживањима су учествовали: Републички завод за заштиту споменика културе, Народни музеј, Градски музеј у Београду, одељење за археологију Филозофског факултета, Археолошки институт, Војни музеј ЈНА, народни музеји у Вршцу, Нишу, Пожаревцу, Зајечару и Неготину, Музеј Срема у Сремској Митровици…

Истодобно, у одређеним политичким круговима локалног нивоа заговарано је подизање  музеја  Ђердапа у Доњем Милановцу, позивом на пројекат неготинског музеја и подршку општине Мајданпек. О томе наставник историје доњомилановачке основне школе Јовица Орловић 3.12.1968.г. пише у  Борби  текст “Основаће се музеј Ђердапа“, уз навођење да о томе извештава са лица места- из Караташа: “Караташ, децембра. У Ђердапској клисури, на основу вишемесечних дискусија, пришло се  оснивању још једне културне институције  једине ове врсте у читавом крају- Музеј Ђердапа. Замисао оснивања музеја сасвим, је, оправдана, пошто рејон Ђердапске клисуре спада у јединствени и веома значајан археолошко- етнографски „пункт“. Пошто ће многобројна насеља Текија, Сип, Голубиње, Доњи Милановац и Добра, бити потопљени изградњом хидроенергетско-пловидбеног система „Ђердап“, истовремено се пришло сакупљању историјско- архивског материјала и експоната. На овај начин у будућем музеју Ђердапа наћиће се сви потребни подаци и литература, у циљу даље студиознијег проучавања приобалних насеља у Ђердапу. Спорно је једино питање локације будућег музеја, пошто постоје две могућности. Стручњаци- музејски радници са подручја Тимочке Крајине- предлажу Караташ- ново насеље, удаљено осам километара од Кладова, пошто ће и остали експонати: везани за развој хидроелектране „Ђердап“ бити смештени на Караташу. Због  тога треба објединити све експонате и историјско- етнографске вредности са подручја Ђердапске клисуре, и основати музеј у Караташу. Постоји и предлог да се музеј Ђердапа лоцира у Новом Милановцу  пошто је Нови Милановац средиште ‘Ђердапске клисуре и највеће насеље у Ђердапу. Осим тога у овом рејону налазе се око четрдесетак археолошких и етнографских споменика културе, као и «низ споменика историјске вредности, од којих многи представљају јединстве ну културно- историјску баштину наше прошлости. Пре света „Табула Трајана“ Лепенски вир, Голубачки град, Чезава, Равна и већи број римско-византијских каструма (утврђења). Истовремено, у току је јединствена културна акција, највећа ове врсте досад, која обухвата спасавање Трајанове табле и Лепенског вира (у пројекту), за чију ће се „селидбу“ утрошити око 450 милиона старих динара. Оба споменика културе биће повезана будућом Ђердапском магистралом, а пошто се налазе у рејону Доњег Милановца, оправдано је, да музеј Ђердапа буде управо овде. Без обзира на локацију већ сада је јасно да ће будући музеј Ђердапа бити јединствена културно-научна институција, и део Ђердапског етно- парка, који је, такође, у пројекту. Највеће признање, без сумње, припада Музеју Крајине, из Неготина, који се ангажовао на изради пројекта Музеја Ђердапа, као и осталим културним радницима Поречја и Тимочке Крајине, и разумевању општине Мајданпек.“

Поред тога што су значајни експонати предати на (привремено) чување Музеју Крајине у Неготину, како је забележено у музејским аналима за 21. децембар 1965., “Управник Музеја Лекић и археолог Музеја Гавровић били су у Кладову ради израде плана за постављање изложбе (сталне) у холу новог хотела. О томе се том приликом консултовали са председником СО Кладово Банетом Манзаловићем и руководиоцем ХЕ Ђердап Арсом Паунковићем.“

Ђурђе Бошковић, директор Археолошког института у Београду, којој установи је иначе било поверено  организовање и извођење научних археолошких истраживања на Лепенском Виру,  19.8.1968.г. обратио се јавности писмом београдској “Борби“ указујући на проблем чувања археолошког блага са локалитета у Ђердапу, посебно на присутне дилеме у стручним круговима- да ће налази бити однети са локалитета и предати музејима у Београду, ради чувања и излагања, да ли подићи “савремени музеј на територији Ђердапа“ или смештај извршити у већ постојеће музеје, (укључујући неготински, пожаревачки, војни…). Залагао се да одлуку донесе посебна стручна комисија. Ђурђе Бошковић, заједно са Лазаром Трифуновићем  има заслуге и за организовање прве изложбе на тему “Старе културе Ђердапа“ у новооснованој Галерији Српске академија науке и уметности у Београду 1969.г.

“Музејско питање“  разматрано је и од стране челника Завода за заштиту споменика кулуре, отуд из 1969.г. потиче дипломатским језиком изнето мишљење Доброслава Ст.Павловића: “На крају, y оквиру свих делатности које изазива измењени водостај Дунава, поставља це и питање одређивања погодног изложеног простора за откривени и спашени археолошки и остали споменички инвентар, као и за излагање техничке и друге документације о ономе што је заувек нестало или остало под подом а од значаја је за проучавање развоја култура са овог подручја. И y том погледу Републички завод за заштиту споменика културе y Београду има свог активног удела, руководећи це једном од основних сврха заштите споменика културе -задовољењу културних потреба заједнице.“

О проблему чувања налаза сликовито сведочи околност да су 1969.г. уломци керамичких посуда, ситни предмети од бронзе и кости, као и целе посуде са локалитета Караташ, смештени у просторијама Туристичког савеза у Кладову. Остало је забележено, предмете је пре доласка аррхеолога на терен сакупио и сачувао професор Милутин Николић из Кладова.Како се испоставило, највећи део културног блага  пренет је у Београд, делом је похрањен у неготинском музеју, а специјализовани-археолошки музеј Ђердапа стајао је као слово на папиру. Наиме, археолошка грађа је, по правилу, остајала при институцијама које су организовале и руководиле ископавањима: Археолошки институт у Београду, Филозофски факултет у Београду, разни музеји…

25.10.1978.г. Народни музеј у Београду у сарадњи са Филозофским факултетом, Археолошким институтом, Савезом за културу и социјалистичко образовање СР Румуније и Музејем Ђердапа у Дробети-Турну Северин Румунија,  приредио је изложбу “Археолошко благо Ђердапа“ са налазима откривеним у периоду 1964-1970.г.

Истраживања су настављена у периоду 1978-1994.г. поводом изградње друге хидроелектране, низводно од Кладова сагласно научно-истраживачком пројекту и програму којим је руководио др Владимир Кондић, директор Народног музеја и Археолошког института. Конституисану су и, прво комисија, потом Одбор за старање о културним добрима од изузетног значаја на подручју Ђердапа, председник  академик Милутин  Гарашанин. Део ископаног материјала похрањен је у тзв.“теренском центру (за конзервацију покретних налаза) са приручним депоом који се развио на локалитету Дијана/Кладово“ а велики део збринут је у Народном музеју у Београду. Једна од окосница деловања био је “Самоуправни споразум о удруживању средстава која ће бити коришћена за заштиту културних добара на подручју акумулације ХЕ Ђердап 2“, потписаног  18.12.1979. у Народном музеју у Београду . За период 1979-1983. “удружена су“ средства у износу 92.400.000 динара “за потребе археолошких истраживања, заштите и конзервације покретних и непокретних псоменика културе…“. Поред државних органа, учесници споразума били су општине Кладово и Неготин , “Основна заједница науке региона Зајечар“, привредни субјекти из области туризма.

Поводом изградње две дунавске хидроелектране истраживана су  римска утврђења на дунавском лимесу: Велики Градац– Талиата, Велико и Мало Голубиње, Хајдучка воденица, Текија – Трансдиерна, Караташ – Диана, Сип, Доње Буторке, Трајанов мост– Понтес,  неименована у Рткову, Милутиновцу, ЛЈубичевцу, Брза Паланка– Егета, Ушће Слатинске реке, Михајловац – Цлевора, Муора Вагеи, Борђеј и Прахово – Аqуае.

Интенције локалних трудбеника и посленика културе, попут оних из 1968.г. о подизању музеја у Новом Милановцу а по пројекту неготинског музеја,  ишле су и даље, па је 25.маја 1982.г. са намером “да трајно сачувају успомену на друга Тита, који је први пут посетио Кладово 1959.г. бродом “Крајина“ и њиме готово две деценије пловио Дунавом и Савом посећујући многе наше градове, а потом још пет пута долазио у Ђердап“, обзнањена иницијатива кладовских бродоградитеља “да се брод “Крајина“ адаптира и преуреди у пловећи музеј“. Рашомонијада  око изградње а потом чувања и прикупљања археолошке музејске збирке  допринела је представи да се и Музеј Ђердапа насукао на хриди неразумевања.

За праћење даље судбине музејских предмета илустративан је новински чланак, публикован у дневном листу ‘‘Борба“ 29.8.1995:

“Кад је шездесетих година почела изградња Хидроелектране Ђердап,због подизања нивоа воде у Дунаву нису потопљена само села, већ и остаци древних римских логора. Захваљујући разумевању стручњака ХЕ Ђердап и прегалаштву археолога, ипак је сачуван велики део блага из праисторије, римског доба и средњег века. Истраживачки радови обављени су на свим објектима преко којих сада протиче Дунав, али и у галеђени, које са обалом чини једну културно-историјску целину. Највећи радови била су истраживања на Диани, Трајановом мосту и у утврђењу уз мост код Костола. На пројекту, чији су радови још у току, раде Археолошки институт, Народни музеј, Републички завод за заштиту споменика културе и Филозофски факултет, под покровитељством археолошког одбора САНУ… ХЕ Ђердап  се још 1964. године, кад су почела прва археолошка ископавања на Ђердапу 1, укључила у комплетан пројекат, са посебним уговором о инвестирању, уз обавезу да омогући све услове да се пројекат оствари… Као круна добре воље је зграда, коју је подигла ХЕ Ђердап, намењена да прими најзначајније и најлепше предмете пронађене на обали Дунава. Са градњом се почело 1989. године, а остали су само још мали радови на ентеријеру: –Биће приказани резултати истраживања избором најрепрезентативнијег материјала — напомиње академик Гарашанин. – Задатак музеја биће да показује, чува, обрађује и излаже све археолошке налазе са истраживања на Ђердапу, од најраније праисторије 6000. године пре наше ере до 12. века.

Прикупљени предмети конзервирани су и похрањени у депоу Народног музеја у Београду, а поред самих локалитета на Караташу подигнуте су и три зграде депоа. Предвиђен је и план рада за следећих пет година. Депои и дефинитивна поставка изложбе биће завршени до 1996. године, а затим долази стални музејски конзерваторски рад на материјалу. Архитекта Зоран Булајић је урадио сталну поставку, коју су верификовали стручни музејски радници. Музеј би требало да буде саставни део Народног музеја у Београду… Пошто је Музеј поред кеја Дунава, очекује се да ће бити направљен и амфитеатар до обале, а у врту би се налазио лапидаријум (камене скулптуре). Иако је све спремно за рад Музеја, на његово отварање је неопходно чекати и последњи корак његово конституисање, које може да учини само Министарство културе. -У овом тренутку је неопходно да Министарство нађе начин да се реше питања која више нису у домену стручних институција и Ђердапа – каже Јелена Кондић, виши кустос Народног музеја и рукокодилац истраживања локалитета Диана. -Општина Кладово је учествовала са пројектом сталне поставке на конкурсу Министарства културе, али од априла нам резултати нису познати. Ђердапски музеј ће бити једна од најзначајнијих установа у Србији, јер презентује материјал најважније регије у Европи- Подунавља. Овај Музеј не може бити везан локално, јер је од значаја за читав народ.- Било је замерки да ли је примерено да се Музеј подиже у Кладову – каже академик Милутин Гарашанин. – То је једна културно-историјска целина која се нигде не би тако показала и проучавала. То се ради за будућност, а не за садашњост! Код оцене пројекта не треба полазити од наше тешке економско-политичке ситуације. Сигурно је да ће се створити услови за посете музеју и он ће се уклопити у туристички живот Србије, као једна од најзначајнијих понуда овог краја.“

Музеј је основан 25.10.1996.године. Како је то Милутин Гарашанин сублимирао у каталогу изложбе 1996.г,  “Археолошки музеј Ђердапа основан је  у циљу интегралне заштите  археолошког наслеђа Дунава на подручју од Голупца до Прахова, а након систематских истраживања спроведених током изградње хидроелектрана Ђердап И и Ђердап ИИ. “

Према речима кустоса Збирке Ђердап и управника Археолошког музеја Ђердапа Гордане Грабеж, како и данас стоји на сајту музеја, конституисање Археолошког музеја Ђердапа као специјализованог музеја ове регије, представља један од најзначајнијих реализованих циљева Научно-истраживачког пројекта Ђердап. Основан је с циљем интегралне заштите археолошке баштине Дунава у области шире регије Гвоздена Врата – Ђердап и целовитог представљања и промоције овог значајног наслеђа; интензивним археолошким истраживањима, која су у две фазе спровођена током последњих деценија 20. века на потезу дунавске обале од Великог Градишта до Сипа, (Ђердап И, 1964–1971), те од Караташа до Прахова (Ђердап ИИ, 1978–1990), констатовани су многи, вишеслојни локалитети, насеља и некрополе, утврђења, куле стражаре, путеви, јавни споменици, опредељени у преисторијску, римску или средњовековну епоху; истраживања су спроведена с циљем спасавања наслеђа угроженог формирањем акумулационих језера за потребе две хидроелектране, ХЕ Ђердап И, код Кладова (Караташ) и Прахово, ХЕ Ђердап ИИ (Кусјак), а у мањем обиму настављена, посебно на утврђењу Дијана (1978–2012); тренутно је у галеријама Музеја изложено преко 1.500 прворазредних експоната Збирке Ђердап, откривених на више од 100 локација ове регије.

Информација  Народном музеју о стању и проблемима везано за функционисање Археолошког музеја Ђердапа, сачињена 14.2.2002.г,  од стране тадашњег руководиоца послова Јелене Кондић, садржи констатацију да је на дан извештавања још увек на делу тзв.промотивна- пилот изложба која започиње кретаивно осмишљеном презентацијом копија скулптура Лепенског Вира…“. Пројекат Сталне изложбе прихваћен 1997.г, аутора архитекте Зорана Булајића није реализован, али је детаљно разрађен стручни синопсис био тема рада Јелене Кондић, позитивно оцењеног од стране ментора Милутина Гарашанина, за стицање највишег музејског звања “музејски саветник“ 1999.г.  2002.г. у сали 1 површине 560 м2 изложено је око 400 експоната,а у сали 2 површине 80 м2 главно место  заузимала је  “изложба селективно одабране фото- документарне грађе“ (Ј.Кондић). Музејска зграда има и улазни хол, унутрашњу лођу, “приручни трезор“ и простор за стручне и помоћне службе. Као посебан проблем у информацији из 2002.г. апострофира се да је “Збирка Ђердапа често неадекватно смештена при институцијама у Београду“ па су у насељу Караташ, у склопу Омладинског кампа Ђердап  отворени најзначајнији објекти у саставу Археолошког музеја Ђердапа: Центар за смештај и трајно чување, обраду, истраживање и конзервацију Збирке Ђердап…“ Током 1997-1998.г. прикупљен је највећи део фондова Збирке Ђердап и смештен у овај музеј на трајно чување и бригу- око 1000 кутија стандардних симензија у којима је складиштен археолошки материјал из Археолошког института Београд и, највећим делом Филозофског факултета и Народног музеја Београд. Документом Археолошког музеја Ђердапа из фебрауа 2002.г. “за наредни период је планирано“:…“наставак започетих послова око преузимања и смештаја расположиве сачуване археолошке грађе од институција које су учествовале у Пројекту Ђердап- Филозофски факултет Београд, Музеј Крајине Неготин. Информацијом се тврди да су “створени услови за прикупљање и обједињење целокупне, расуте, неадекватно збринуте археолошке грађе, ради чувања, континуиране обраде, конзервације, презентације, у складу са Уговором о конституисању Музеја, Законом о заштити културних добара и међуинституционалним споразумом. С тим у вези тврди се да обезбеђивање приручног депоа  отвара пут дефинитивној, систематској класификацији и валоризацији, научној обради “целокупног ђердапског материјала, што је “обавеза према европској и светској јавности“ материјала“. Узгред се примећује да предстоји обезбеђење свих објеката санацијом или реконструкцијом постојећих ради решавања проблема капацитета, услова смештаја, чувања, заштите…

До потпуног решења проблема депоа,  у информацији из 2002.г. називаних “приручни“, уколико се сагледа стање у катастру непокретности и расположивим нормативним основама, нити три деценије од оснивања музеја, још није дошло. Зграда од 132 м2 изграђена на кп бр 1600/2 КО Сип противно прописима- без одобрења за градњу,, има својство “помоћног објекта“, својина је Републике Србије, са још увек уписаним правом коришћења ЈП ХЕ Ђердап. Исти је случај са објектом на кп бр 1600/3 КО Сип површине 102 м2- нелегално изграђен. У “послеревизионом извештају о мерама исправљања ЈП Електропривреда Србије“ по ревизији финансијских извештаја за 2018. годину број: 400-189/2019-06/27 Београд, 5. новембар 2020. године, Државна ревизорска институција налази: “Иако су наведене некретнине, Закључком Владе Републике Србије 05 број 464-6442/2016 од 15.07.2016. године и допуном тог Закључка 05 број: 464-1391/2017 од 20.02.2017. године, одузете Предузећу као објекти јавне намене који нису у функцији обављања делатности, за њих још увек нису одређени нови носиоци права коришћења, односно корисници којима би Предузеће пренело те некретнине, а користи од коришћења дела тих некретнина су под контролом Предузећа, јер посредно омогућавају Предузећу остваривање економске користи. Није било могуће утврдити ефекте наведене неправилности на финансијске извештаје Предузећа за 2018. годину. У одазивном извештају од 2. марта 2020. године, Предузеће је навело да је доставило Влади Републике Србије, која врши права оснивача, извештај о реализацији Закључка 05 Број 464-6442/2016 од 15.07.2016. године, као и допуну тог Закључка 05 Број: 464-1391/2017 од 20.02.2017. године, са навођењем проблема у њиховој реализацији, који се, пре свега, односе на утврђивање носилаца права коришћења у посебном поступку, у складу са датим налогом по наведеним управним актима. Сходно захтеву параграфа 4.12. Концептуалног оквира за финансијско извештавање наведене ставке су признате као имовина и биће отуђене даном преноса контроле над имовином носиоцима права коришћења у посебном поступку који води Републичка дирекција за имовину.“

Питање преузимања музејских предмета од Музеја Крајине Неготин и даље је отворено.

НЕПТУНОВИ ДУГИ ПРСТИ

У  монографији  Музек Крајине 1934-2014 (ут.Гордан Јањић) пише: “ Прва систематска археолошка истраживања праисторијских налазишта у околини Неготина започела су 1954. и 1960. године, када су се истраживале велике некрополе касног бронзаног доба, ,,Гламија” и ,,Песак” у околинини Корбова на десној обали Дунава. Руководилац истраживања на ,,Гламији” био је Душан Крстић, кустос Народног музеја у Београду, а некрополу ,,Песак” су истраживали Драгослав Срејовић, Александрина Цермановић и Загорка Летица са Филозофског факултета у Београду. Велики заштитни археолошки радови са југословенске стране Дунава на изградњи бране Ђердап И, од 1965. до 1970. године, доводе између осталог и до открића више праисторијских локалитета у горњој клисури. Друга фаза обележена је археолошким истаживањима дунавског лимеса, која је вршио Археолошки институт САНУ са Народним музејом Крајине у Неготину 1958- 1964. године. Започета су ископавања римског логора на Великом Градцу (Талиата), у Прахову утврђеног града (Аqуае) и његове некрополе, а сондирана су римска утврђења у Радујевцу на локалитетима Ђетаће …Трећа фаза повезана је са великим заштитним археолошким ископавањима у оквиру изградње хидроелектрана Ђердап И (1965-1970) и Ђердап ИИ (1980-1991). Овим истраживањима управљала је Републичка комисија за научна истраживања и заштиту споменика културе и природе у Ђердапу, а ископавањима су руководили Археолошки институт, Народни музеј у Београду и Филозофски факултет Београдског универзитета. Истраживана су следећа римска утврђења на дунавском лимесу: Велики Градац – Талиата, Велико и Мало Голубиње, Хајдучка воденица, Текија – Трансдиерна, Караташ – Диана, Сип, Доње Буторке, Трајанов мост – Понтес, Ртково, Милутиновац, ЛЈубичевац, Брза Паланка – Егета, Ушће Слатинске реке, Михајловац – Цлевора, Муора Вагеи, Борђеј и Прахово – Аqуае.“ Као делови богате археолошке музејске збирке Музеја Крајине у Неготину , 2014.г- две деценије по оснивању Археолошког музеја Ђердапа у Кладову, представљени су и:

-антропоморфна фигурина од теракоте из доба неолита, винчанска култура, пронађена у Корбову, општина Кладово;

-пехар од печене земље, млађе бронзано доба, Корбово;суд-тањира за рибу од печене земље, средње бронзано доба, Корбово;

-урна од печене земље, Корбово, средње бронзано доба; бронзана статуета нагог Нептуна у стојећем ставу, Караташ 1-2.век;

-Златна крстообразна фибула хибридног типа, Караташ-Дијана, крај 3. и почетак 4. века;

-Скулптурална група од мермера, Јупитер Долихен и Јунона, Брза Паланка, 3. век; Скулптурална група са Атисом у средини, непознато налазиште, 3. век…

У књизи Мирославе Мирковић “Римљани на Ђердапу“ из 2015.г. наведени су следећи музејски предмети који се чувају ван Археолошког музеја Ђердапа:

-Скулптура Јупитера Долихена на бику, вис. 70 цм. На скулптури недостаје глава. Стомак бика подупире плоча на којој је представљен орао. Нађена у Егети, сада у Музеју Крајине у Неготину;

-Скулптура Јупитера Долихена, вис. 68 цм, скулптура божанства која се налазила на леђима бика недостаје. Недостаје и лева задња ногабика и део њушке. Сачувана су једино стопала.Бик има колајну преко трбуха, а испод подупирач. Натпис на бази, вис. слова 2,3 – 2,6 цм. Нађена у Егети, сада у Музеју Крајине у Неготину;

-Икона од мермера, 42 х 29 х 6 цм. Угорњем појасу представљени Либер и Либера: Либера у дугом хитону, обгрлила је десном руком Либера, а у левој држи тирс. Либер је наг, с пребаченом кожом преко левог рамена; на глави има бршљанов венац. У десној руци држи тирс, у левој кантарос из кога пије пантер који лежи крај његове десне ноге. С леве стране Либера мала људска фигура која удара у тимпан; лево од Либере мала женска фигура обучена у пеплос, с неким предметом у рукама(котарица или птица). У доњем фризу, с лева на десно, две Менаде обучене у дуге пеплосе, обе с подигнутим рукама. У центру је женска фигура у пеплосу, која држи у десној руци кратак мач, а у левој одсечену главу човека: десно је мушка фигура, која се ослања на олтар или стену, док у левој руци држи врећу. На крају је нага фигура, вероватно сатир који свира на дувачком инструменту. Сцена представља смрт Пентеја (М. Васић и Ђ. Јовановић). Жена с мачем је Агава, а мушка фигура Кадмос који скупља Пентејеве удове у врећу.Наводно нађена у околини Понтеса (сведочанство продавца). Куповином доспео у Музеј Крајине у Неготину;

– Бронзана плочица у облику табуле ансате, 10 џ 14,5 цм: натпис је искуцан, вис, слова 1 – 1,7 цм. Нађена у Егети, сада у Музеју Крајине у Неготину;

-Надгробни споменик од пешчара, 105 х 73 џ 26 цм, одломљен горе и доле. Горе венац с розетом у средини. Нађен 1969, када је грађен пут источно од Доњег Милановца, између римског кастела и ушћа Поречке реке.Сада у Музеју Крајине у Неготину;

-Статуа од белог мермера, без горњег дела, вис. 80 цм. Нађена у римској тврђави, на чијим је темељима била подигнута зграда Међународног сервиса речне пловидбе у Текији (Вулић). Сада у „Војничкој кујни“ на Доњем граду Београдске тврђаве;

-Жртвеник од кречњака 90 х 47-х 37 цм. Нађен 1962. године у Текији. Сада у Музеју Крајине у Неготину;

– Плочица од бронзе у облику табула ансате, 12 х 6,8 х 0,35 цм. Доле мала рупа, за причвршћивање, вероватно на сандук или урну.С лова 8 до 10 мм. Нађена у Великом Градишту заједно с остацима кремираног покојника. Сада у малој збирци у библиотеци у Великом Градишту.

2016.г. Музеј Крајине публиковао је књигу Гордана Јањића “Археологија  Музеја Крајине“. У каталогу Музеја Крајине у Неготину су, две деценије након формирања Археолошког музеја Ђердапа у Кладову, наведени као делови сталне поставке пореклом са идентификованих локалитета:

-инв.бр 1703- антропоморфна фигурина од теракоте, локалитет Корбово-Песак, млађи неолит, винчанска култура;

-инв.бр.1952- посуда од печене земље, Корбово, развијени енеолит, Коцофени културна група;

-инв.бр.926- пехар од печене земље Корбово Песак,рано бронзано доба;

-инв.бр.298- секира од бронзе, Бољетин, рано бронзано доба;

-инв.бр.305-суд, тањир за рибу, Корбово, средње бронзано доба;

-инв.бр.1981- амфора од печене земље, Корбово, средње бронзано доба;

-инв.бр.1951- урна од печене земље, Корбово Песак, средње бронзано доба, Журо брдо, Грла Маре културна група;

-инв.бр.1953- урна од печене земље, Корбово Песак, средње бронзано доба, Журо брдо, Грла Маре културна група;

– инв.бр.1957- урна од печене земље, Корбово Песак, средње/позно бронзано доба, Журо брдо, Грла Маре културна група;

-инв.бр.925- култна посуда од печене земље Корбово Песак, средње/позно бронзано доба, Журо брдо, Грла Маре културна група;

-инв.бр.1948- антропоморфна фигурина од теракоте Корбово Песак, средње/позно бронзано доба, Журо брдо, Грла Маре културна група;

– инв.бр.1982-постоље за урне од печене земље, ЛЈуничевац, прелазни период у гвоздено доба;

-инв.бр.197- посуда од бронзаног лима , Алун, прелазни период у гвоздено доба;

-инв.бр.198- посуда од бронзаног лима , Алун, прелазни период у гвоздено доба;

-инв.бр.201- секира- келт од бронзе, остава код Брзе Паланке, прелазни период у гвоздено доба;

-инв.бр.200- секира- келт од бронзе, остава код Брзе Паланке, прелазни период у гвоздено доба;

-инв.бр.192- копље од бронзе, остава из Алуна, прелазни период у гвоздено доба;

-инв.бр.209- торквес од бронзе, остава из Брзе паланке, прелазни период у гвоздено доба;

-инв.бр.205- гривна од бронзе, остава из Брзе паланке, прелазни период у гвоздено доба;

-инв.бр.962, 963, 964, 965, 966, 967, 968, 969, 970,971- украси за косу од бронзе, Бољетин, прелазни период у гвоздено доба;

-инв.бр.944- фибула од бронзе, Корбово, млађе гвоздено доба, латенски период;

-инв.бр.1795- појас од гвожђа, Пецка Бара,  млађе гвоздено доба, латенски период;

-инв.бр.159- лонац од печене земље Корбово, млађе гвоздено доба, латенски период;

-инв.бр.753- статуета Нептуна; бронзана статуета нагог Нептуна у стојећем ставу, локалитет: Караташ- Дијана, датовање 1-2.век;

-инв.бр.962- фибула, Кладово- Царина, ктрај 4., почетак 5.века;

-инв.бр.388- фибула, Корбово, 1-2.век;

-инв.бр.908-кључ, Брза Паланка- светилиште Јупитера Долихена, 3.век;

-инв.бр.002-златна фибула, Караташ- Диана, крај 3. Почетак 4.века

*наведен је идентичан инв.бр.као за дивљег верпра са Мироча;

-инв.бр.1028- бронзана статуета Марса, Караташ-Диана, 2-3-век;

-инв.бр.003- бронзана статуета Хермеса, Брза паланка- Егета, 2-3. век;

-инв.бр.1005- бронзана статуета Аполона(?), Караташ- Диана 3-4.век;

-инв.бр.109- бронзана статуета Венере, Кладушница, 3-4. век;

-инв.бр.688- бронзана гротескна статуета, Купузиште, 3-4.век;

-инв.бр.002- бронзана статуета дивљег верпа, Мироч, 3-4-век

*наведен је исти инв.бр.као за златну фибулу са Караташа;

-инв.бр.357- део мермерне скулптуре са представом змије, Брза Паланка Егета, 1-4.век;

-инв.бр.1041- мрмерна вотивна икона Либера и Либере, Понтес 3.век;

-инв.бр.741- мермерна вотивна икона, Брза Паланка, Егета, светилиште Јупитера Долихена 3.век;

-инв.бр.744- мермера статуа бика, Брза Паланка, Егета, светилиште Јупитера Долихена 3.век;

-инв.бр.749- фрагмент мермерне статуе, шака, Брза Паланка, Егета, светилиште Јупитера Долихена, 2-3.век;

-инв.бр.752- фрагмент мермерне статуе, рука; Брза Паланка, Егета, светилиште Јупитера Долихена, 2-3.век;

-инв.бр.7440- скулптурална група Јупитера и Јуноне, Брза Паланка Егета- светилиште Јупитера Долихена, 3.век

– инв.бр. 747- орао од бронзе, Брза Паланка Егетеа- светилиште Јупитера Долихена, 2-3.век

*унета је напомена “ још један, истоветан бронзани орао налази се у сталној поставци,а оба потичу са сигнума нађеног у свеилишту Јупитера Долихена у Егети“;

-инв.бр.14- четрнаест бронзаних новчића императора Гете, Брза паланка- Егета, светилиште Јупитера Долихена, 198-212.г;

-инв.бр.742- мермерна статуа бика са натписом, Брза Паланка- Егета, светилиште Јупитера Долихена,2.век;

-инв.бр.742- мермерна статуа Јупитера Долихена на бику, Брза Паланка- Егета, светилиште Јупитера Долихена,2.век;

-инв.бр,750- бронзани држач сигнума,  Брза Паланка- Егета, светилиште Јупитера Долихена,2-3.век;

-инв.бр.746- бронзана табула ансата, Брза Паланка- Егета, светилиште Јупитера Долихена,2.век;

-инв.бр.745- мермерна статуа бика, , Брза Паланка- Егета, светилиште Јупитера Долихена,2-3.век;

-инв.бр.748- мермерна глава Јупитера Долихена, Брза Паланка- Егета, светилиште Јупитера Долихена,2.век;

-инв.бр.954- бронзана фибула, Кладово Царина, друга половина 4.века;

-инв.бр.968- бронзана наруквица, Кладово Царина, 4.век;

-инв.бр.107- керамичка лампа, Брза Паланка Егета, 3.век;

-инв.бр.006- део прстасте бронтзане фибуле, Велесница, 5-7.век;

-инв.бр.517- вотивна ара од кречњака, Текија Трансдиана, друга половина 3.века;

-инв.бр.527- надгробни споменик са два лава и седећом мушком фигуром, Текија, 2-3.век;

-инв.бр.52с- украс за косу од бронзане жице,Брза Паланка 14-16.век;

-инв.бр.37с- сребрна наушница, Брза Паланка 10-12.век;

-инв.бр.131с- почелице, бронзани украс за чело, Корбово 12-15.век;

-инв.бр.1234с- пушка кукача, Кладово Фетислам, позни средњи век;

-инв.бр.28с- наруквица од бронзане уплетене жице, Брза Паланка, 12-14.век;

-инв.бр.57 с- огрлица од стаклених перли, Брза Паланка, 12-14.век;

-инв.бр.71с- наруквица од стаклене пасте, Брза Паланка 12.век;

-инв.бр.102с- ливена бронзана наруквица, Корбово 12.век;

-инв.бр.342с- врх гвоздене стрелице, Корбово, 6.и 7.век.

У Аналима неготинског музеја  записано је:

13. октобар 1964.

Отпочели су радови на заштити споменика културе у Ђердапу, а у вези са изградњом ХЕ Ђердап. Радило је пет екипа, и то: у Михајловцу, на 23 км на римском кастелу који је у току радова на проширењу пута откривен и незнатно оштећен. Овде је радио Михаило Зонговић, археолог из Титовог Ужица. У Брзој Паланци екипа је радила на словенској некрополи прекопута цркве, која је исто случајно откривена проширењем пута. Радовима је руководила Словенка Ерцеговић, археолог из Загреба. У Кладову се радило на римском кастелу изнад града Фетислама  на праисторијском локалитету изнад овог кастела. Радовима су руководили др Драгослав Срејовић, асистент, археолог на Филозофском факултету у Београду, и др Александрина Цермановић-Кузмановић, доцент истог факултета. На Караташу, римском каструму, радио је Илија Јанковић, управник музеја у Бору, и Сава Ветчић, управник музеја у Светозареву. Овај је локалитет угрожен поткопавањем за извлачење камена за ХЕ Ђердап. На локалитету у Сипу, на кастелу, на почетку римског Сипског канала, и у самом селу Сипу, на римском мосту, радовима је руководио др Борислав Јовановић, асистент Археолошког института из Београда, и Петар Милошевић, кустос за заштиту Сирмиума. У свим екипама радили су и апсолвенти археологије и архитектуре. Радове је изводио Археолошки институт из Београда, а свим овим радовима на терену је руководила др Душанка Вучковић Тодоровић, научни сарадник овог института. Радове је обишао 17. и 18. октобра 1964, као и при завршетку истих, др Ђорђе Бошковић, директор Института, а при завршетку и др Бранко Гавела, шеф Катедре за археологију Филозофског факултета. На свим локалитетима радови су завршени 7. новембра, само на локалитету у Михајловцу 9. новембра 1964. године. За ове радове обезбеђена је сума од 7.000.000 дин.

19. март 1965.

Управник Музеја Лекић био је у Кладову и на Караташу ради нађених предмета на Караташу. Радници приликом раскопавања терена наишли на гробницу, коју су уништили, а нађени материјал − златну фибулу, орнаментисане златне плочице и металну апликацију вероватно за огледало − предали су руководиоцу.

28, 29. и 30. април 1965.

 Управник Музеја Лекић и Драгослава Стојановић, кустос, одлазе за Кладово и Текију. На Караташу, уз присуство Гуцића, потпредседника СО Кладово, и Тихомира Радића, секретара СК на Караташу, одржан је састанак на коме су се подвукле потребе евиденције и заштите случајно нађених музејских предмета приликом земљаних радова. Том приликом управник Лекић је за музеј преузео нађену златну фибулу, златне орнаментисане плочице и металну апликацију. У Текији је вршен откуп рибарског алата. Добијена је на поклон од Најдана Нинића, рибара из Текије, рибарска мрежа и удице најстарије, коване.

14. јун 1965.

 Управник Музеја Лекић и Драгослава Стојановић, кустос, били су у Текији и Кладову ради преузимања музејских предмета.

Од 1. до 7. септембра  1965.

Мирјана Гавровић, археолог музеја, отишла је на ископавање у Доњи Милановац. Иста ради у екипи др Душанке ВучковићТодоровић на локалитету Велики Градац

Од 23. септембра до 20. октобра1965.

 Мирјана Гавровић била је на ископавању у Доњем Милановцу, као члан екипе Археолошког института.

14. октобар 1965.

 Управник Музеја Лекић одлази за Доњи Милановац ради преузимања материјала са ископавања. 16. октобар Лекић доноси материјал са терена. У Неготин је са материјалом, поред Лекића, дошла и др Душанка ВучковићТодоровић са групом студената, који су радили у њеној екипи у Д. Милановцу на Великом Грацу. Музеј и кућу Стевана Мокрањца посетио је Добривоје Радосављевић.

17. октобар 1965.

Са екипом археолога Лекић иде ради преузимања нађеног каменог споменика у Дунаву код Кладова, кога су багером извукли из Дунава испод некрополе Царина.

Од 14. до 16. новембра 1965.

 Музеј је посетила и у њему радила Словенка Херцеговић, археолог Археолошког института у Београду. У музеју је радила на материјалу Словена са некрополе из Брзе Паланке, коју је копала 1964. године.

9. и 10. децембар 1965.

Управник Музеја Лекић и Мирјана Гавровић, археолог Музеја, били су у Кладову ради преузимања нађених статуета на Караташу – Нептуна и теракоте. Овај је материјал нађен при копању бунара поред обале Дунава, испод Караташа, у току новембра месеца ове године. Статуете су преузете од инж. Арсе Паунковића, руководиоца ХЕ Ђердап.

21. децембар 1965.

Управник Музеја Лекић и археолог Музеја Гавровић били су у Кладову ради израде плана за постављање изложбе (сталне) у холу новог хотела. О томе се том приликом консултовали са председником СО Кладово Банетом Манзаловићем и руководиоцем ХЕ Ђердап Арсом Паунковићем.

18. јун 1966.

Мирјана Гавровић, археолог Музеја, отишла је да ради на археолошком локалитету у Доњем Милановцу, на Великом Грацу. У оквиру заштите споменика културе, пре потапања Ђердапа, заштитне археолошке радове изводи Археолошки институт уз сарадњу са овим музејом. У току ове године ради се на четири локалитета: код Доњег Милановца на Великом Грацу, Равни, Бољетину и у кањону на Хајдучкој Воденици.

17. и 18. Јул 1966.

 Миодраг Лекић налази се на састанку археолога у Доњем Милановцу. На састанку се дискутовало о археолошким радовима у Ђердапу, као и о датим материјалним средствима за ове радове.

Од 22. до 29. августа 1966.

 Миодраг Лекић је са екипом археолога Археолошког института на Хајдучкој Воденици у Ђердапу, где су се отпочела археолошка ископавања.

31. август 1966.

 Лекић је био у Доњем Милановцу и преузео археолошки материјал са Великог Граца ископан у току радова ове године. Материјал је пренет у Музеј. Овом приликом из Милановца за потребе Музеја, за одељење које треба да се гради на тавану за депо, донето је 7 м3 летава.

10. и 11. октобар 1966.

Миодраг Лекић као представник Археолошког института из Београда присуствовао је састанку председника и руководиоца СО са територије Ђердапа. На састанку су се разматрала питања археолошких радова у Ђердапу.

Од 16. до 18. октобра 1966.

Лекић је као члан комисије Завода за заштиту споменика културе Србије био у Доњем Милановцу. Задатак комисије је био скидање фресака са зидова цркве у Доњем Милановцу и њихова заштита пре потапања овог места. 20. октобар Мирјана Гавровић вратила се са археолошких радова са Великог Граца.

Од 12. до 19. децембра 1966.

 У Музеју је радила екипа Археолошког института на обради и сређивању археолошког материјала са Великог Граца ископаног у току 1966. године. Екипу је водила Душанка Вучковић-Тодоровић уз сарадњу два археолога.

Од 12. до 13. марта 1967.

 У Музеју је радила на праисторијском материјалу Загорка Летица, археолог са Археолошког института из Београда.

Од 17. до 29. априла 1967.

 У музејским изложбеним просторијама вршено је преуређење. У једном одељењу дата је стална поставка словенског материјала са локалитета Корбова, Брзе Паланке и Прахова – „Идече”. Претходно је сав изложбени материјал очишћен – конзервиран.

19. јул 1967.

Управник Музеја Лекић преузео је од Петра Грујановића случајно пронађену оставу праисторијског материјала уТополници. Материјал је нађен на Грујановићевој њиви изнад његове куће, која се налази на путу Клокочевац ‒ Д. Милановац. Преузето је: шест мачева, три ливене наруквице, две велике игле, два келта и шест наруквица од коване жице – све бронза.

Од 20. до 22. Јула 1967.

 Управник Музеја Лекић био је на археолошким радовима које је изводио на Хајдучкој Воденици Археолошки институт из Београда. Радови су извођени под руководством др Боривоја Јовановића, научног сарадника Института.

Од 24. октобра до 7. Новембра 1967.

 У Музеју радили су на обради археолошког материјала са Великог Граца – Доњи Милановац − др Војислав Трбуховић, стручни саветник Археолошког института, и Лепосава Трбуховић, археолог из Београда.

Од 24. октобра до 11. новембра 1967.

У Музеју је радила на обради материјала са Великог Граца Ана Премк, археолог из Београда.

Од 6. до 10. новембра 1967.

Радила је на обради материјала са Великог Граца др Душанка Вучковић-Тодоровић, научни сарадник Археолошког института, руководилац ових радова.

Од 6. до 27. новембра 1967.

На обради материјала са Великог Граца у Музеју је радила Душица Минић, археолог Археолошког института.

Од 6. до 28. новембра 1967.

 На обради грађе са Великог Граца у Музеју је радила Јелена Милојевић, археолог из Београда.

Од 3. до 4. новембра 1967.

 Славенка Павловић, научни сарадник Археолошког института, са управником Музеја Лекићем била је на рекогносцирању словенске некрополе у Корбову. Некрополу треба да копа Институт у заједници са овим музејом у току 1968. године.

12. март 1968.

У Музеју су били ради сређивања археолошког материјала са Ђердапа др Бора Јовановић, Влада Кондић, Перица Петровић и М. Ковачевић, археолози.

Од 15. до 25. марта 1968.

У Музеју се радило на новој поставци у изложбеном простору археолошког материјала.

13. мај 1968.

 Мира Сретеновић и Миодраг Лекић су у Доњем Милановцу ради преузимања римских надгробних споменика нађених на В. Грацу.

27. октобар 1968.

Музеј су посетили Ђурђе Бошковић, директор Археолошког института у Београду, др Бора Јовановић, научни сарадник Института, и М. Ковачевић, археолог Института. Извршили су преглед материјала са Ђердапа.

Од 31. јула до 2. августа  1969.

Лекић је посетио археолошке радове на Хајдучкој Воденици.

1970. година „Летопис” није вођен. Музеј су напустили археолози. Остао је само управник М. Лекић, етнолог Драгослава Стојановић и помоћни службеник Никола Лапчевић.

1974. година

Од ове године, после усаглашавања Статута и регистровања код Привредног суда у Зајечару, музеј је променио назив у ОУР Музеј Крајине „Неготин” у Неготину

Један од најлепших музејских предмета пронађених на Ђердапу је статута Нептуна са делфином. У каталогу Музеја Крајине, инвентарски број 753,  о њој пише: бронзана статуета нагог Нептуна у стојећем ставу.Тежина тела почива на десној нози док левом лако дотиче тло. Глава мало погнута напред са погледом испред себе. У десној руци која је савијена у лакту и подигнута навише држи трозубац. У левој руци која је одвојена од тела и савијена у лакту држи делфина. Бујна коса и брада представљени су крупним таласастим праменовима. Око главе, изнад чела је представљена двоструко обавијена трака испод које се у густим праменовима коса спушта на чело. Густа брада у једнаким праменовима, очешљана је ка унутра. Димензије: висина 21 цм, локалитет: Караташ- Дијана, датовање 1-2.век.

На страници “виртуелни музеј Дунава“ израђеној од стране Народног музеја Београд постоји запис са фотографијом: Бог Нептун са делфином, са сребрном дијадемом у бујној коси, пронађен случајно на обали Дунава, у склопу насеља тврђаве Диана (предат на чување Музеју Крајине у Неготину), представља још једну у низу већег броја  изузетних, перфектно моделованих мањих бронзаних скулптура пронађених на овом локалитету, на Дунавским катарактама, крај Трајановог Канала, од 101.године, које су највише, светске класе.

На први поглед, уз резерву да угао снимања ствара илузију другачијих облика, уочљиво је:

За разлику од каталога Музеја Крајине, у презентацији Народног музеја спомиње се да на глави има сребрну дијадему (МК-то је “двоструко обавијена трака“).Фигура код народног музеја Београд садржи представу делфина чији врх главе досеже половину отворене шаке, код “неготинског“, врх главе делфина прелази преко врхова прстију леве руке. Трозупци се такође разликују, постоји могућност разликовања позиције отвореног кажипрста десне руке, који придржава трозубац.

ЈУПИТЕРОВ БРАТ:

ИСТРАЖИВАЧКИ ПРОЈЕКАТ ЂЕРДАП

У пригодном тексту “Народни музеј у Београду- Археолошки музеј Ђердапа“ на веб страници виртуелни музеј Дунава постављен је текст:

“Археолошки музеј Ђердапа, у Кладову, конституисан и отворен 1996. године у циљу презентовања, промоције и коришћења наслеђа је специјализована, најмлађа институција у области спровођења мера интегралне заштите баштине у области Регије Гвоздена врата/Ђердап, надлежан за археолошку збирку Ђердап, културно, као и природно наслеђе десне обале Дунава, у овој регији.

НЈегово конституисање и отварање представља један од најзначајнијих, реализованих циљева програма Научно-истраживачког Пројекта Ђердап у области заштите наслеђа, чиме је осигуран и обезбеђен контиуитет деловања Пројекта Ђердап. Налази се у средишњој тачки истражене обале (Голубац-Кладово-Прахово), окружен заштићеном, јединственом и најреперезнтативнијом споменичком целином: ТАБУЛА ТРАИАНА (100. година), рељеф са натписом урезан на стену кањона Доње клисуре/Казан, недалеко од Текије/римска Трансдиерна, римска тврђава Диана (1-6. век), станица Гвозедана врата (од 101. година) и тврђава Понтес/Понтес (1-6. век), тврђава-мостобран крај Трајановог моста (од 105. године). На самоме улазу у град Кладово, на обали Дунава, у непосредној близини музеја је Кладовска средњовековна тврђава-град (Фетислам)…

Археолошки музеј Ђердапа (Кладово) је огранак – музеј у саставу Народног музеја (Београд) и технички, ХЕ Ђердап д.о.о. (ХЕ Ђердап И, Караташ- Кладово), једног од оснивача који обезбеђује техничку подршку, у извршавању сложених програмских задатака – мера заштите наслеђа.

Иако још увек није потпуно заокружен посао на аквизицији (делови археолошких колекција још увек нису предати музеју), у његовим депоима се данас налази стотине хиљада артефаката органског као и неорганског порекла (Градиште/Голубац-Добра-Доњи Милановац-Текија-Кладово-Брза Паланка- Михајловац-Прахово), сакупљених током вишедеценијских, систематских археолошких ископавања и истраживања преисторијских, римских или средњовековних насеља, градова, некропола и путева, тврђава… подигнутих на десној обали реке Дунав, у регији Гвоздена врата/Ђердап.

Ова музејска археолошка збирка се сматра једном од најрепрезентативнијих, систематски прикупљених археолошких збирки од великог научног интереса.

Тематским или мултимедијалним изложбама, манифестацијама, у складу са расположивим капацитетима се презентују све кључне преисторијске, римске, касноримске, рановизантијске или средњовековне епохе – периоди – културе, у хронолошком распону од преко 10 000 година. Велики број изложених експоната и археолошких колекција представљају истинске раритете који, по значају, превазилазе границе наше земље.

Археолошки музеј Ђердапа, као место очувања и промоције значаја заштите наслеђа Дунава, за излагање користи све расположиве алате/медије, у складу са капацитетима својих сала-галерија, у простору унутар и изван зграде, у музејском парку – лапидариуму музеја (изложба епиграфских и камених споменика, на отвореном).

У фоајеу музеја је велика археолошка карта – експонат са прецизно унетим савременим насељима, називима познатих, истражених локација , питорескно, хронолошки, маркираних. Урађена је давне 1969. године за изложбу коју је организовала САНУ у Београду, поводом презентовања првих резултата истраживања Ђердапа (1964/5-1971/2. године).

Изложбом фото-панела (мала сала музеја) на којима су презентовани аутентични архивски снимци – црно-беле фотографије познатијих локалитета, употпуњена је слика о изгледу обале и већег броја значајнијих, истражених локација, као и значајнијих догађаја везаних за историју спровођења мера интегралне заштите, у оквиру великог Научно-истраживачког Пројекта Ђердап.

…Величанствено је стајати на обали Дунава (Плин. Еп. XВИ 2), представЛЈа (над)наслов сваке манифестације и активности Музеја Ђердапа, од 1998. године, када је први пут промовисана. Аутор ове надахнуте реченице је Плиније Млађи (Трајаново доба).

Преисторијске колекције

На изложби се могу видети најстарија артефакта и примерци који представљају епоху преисторије, која обухвата веома дуга раздобља старе ере, све до доласка Римљана, почетком нове ере. У салама/галеријама Археолошког музеја Ђердапа, уз чудесно загонетне скулптуре културе Лепенски вир (ове одличне, “оригиналне копије“ су урадили проф М. Стаменковић и С. Савић, познати вајари-конзерватори Народног музеја у Београду), утилитарне или култне предмете, изложене су посуде и фигуре од глине првих земљорадника (култура Старчево, Винча), њихов алат и оруђе и прибор од камена, кости или рогова, различите намене, које користе становници каменог доба које обухвата незамисливо дуга раздобља старе ере, од око (8000)7000-5500/4000 (3000) п.н.е.

Преисторијска камена артефаката и посуде или фигурине од глине, које су дошле са обала Дунава из оближњих насеља, или некропола, код Мале Врбице, Корбова или Вајуге, на актуелној изложби су најстарије колекције из периода каменог доба-неолита (културе Старчево-Винча).

Периодом развијене експлоатације и употребе метала, бронзаног и гвозденог, које је обележило последња два миленија старе ере, постављени су темељи незадрживој индустријализацији и масовној употреби свих врста метала. Карактеристичне велике урне (за сахрањивање), као и мале “хенд-мејд“ посуде од глине, маштовито дизајниране као и фигурална пластика, накит и оружје и утилитарни предмети од метала (бакра, бронзе, гвожђа) су продукт технолошких умећа и људских вештина које су манифестација цветног раздобља бронзаног и гвозденог доба. Појава првих посуда урађених на грнчарском колу крајем последњег века старе ере наговестила је и крај последње етапе епохе преисторије и са доласком Римљана, почетке нове, римске епохе, у овоме сектору Дунава.

Римске-касноримске-средњовековне колекције

Од самога почетка нове ере (доба Август – Тиберије), током првих шест стотина година, ове обале Дунава су, географски, у границама велике Римске империје.

У Музеју Ђердапа су изложени експонати-артефакта, који потичу из добро истражених фортификација, великих као и малих тврђава, војних положаја и војно-техничких инсталација, или из агломерација и некропола откривених дуж речно-копненог, дунавског пута, римског, касноримског или рановизантијског лимеса. Пореклом са разних страна, ова роба, произведена у реномираним занатским центрима, креирана је за потребе и по укусу свих њених имућних становника мултиетничког састава, који су живели овде, на већ потпуно урбанизованим обалама римског Данубиуса.

На актуелној изложби се могу видети предмети различите намене и од различитих материјала који су се користили у рату, као и свакодневном животу, за чување и припремање хране, за јело и пиће (амфоре, питоси), забаву и рекреацију, или као накит, за украшавање и као аксесоари (фибуле…), или су пак били дар омиљеним боговима, или дар приликом сахрањивања, такође и приликом церемонија, у бројним свечаностима, у присуству личности највишег ранга и римских императора који су често присутни, током векова. Поред делова војне опреме, оруђа или алата, занатски,медицински или фармацеутски инструменти, разни предмети од камена, глине, стакла или метала, бронзе и гвожђа, или племенитих метала илуструју, свакако, занимања и наравно, модне трендове, затим радионице и њихове мајсторе-уметнике, као и низ других појединости. Осим што указују на важне догађаје, од значаја за војну историју или културу, најчешће су врхунске уметничке израде, те представљају културна добра изузетног значаја. Међу њима су и врхунска (уметничка) дела – светски раритети.

Епиграфски, камени споменици са натписима представљају, као и на осталим материјалима, изузетно значајан део музејских колекција. Камени епиграфски споменици са натписима, архитектонске компоненте од трајних материјала (канелирани стуб…), чувена серија царских натписа урезаних на природним стенама дунавских клисура, дуж обаласког пута, или на скулптурама, рељефу, представља, без сумње и најзначајнији феномен вишевековне, римске епохе ове регије у којој се, упркос незамисливим природним тешкоћама, много и успешно градило, и на основу којих данас, 2000 година касније, није тешко замислити изгледе несталих грађевина, или сачуваних рушевина.

Серија царских комеморативних натписа, уклесних у природне стене високо изнад основе уског пута обалског пута, откривених на неколико тачака Горње и Доње клисуре, поуздано датује градњу дунавског пута-лимеса. Судећи по евидентираним (царским) натписима, Тиберије (33/34. године), Клаудије (46. године), Домицијан (92/93. године), Трајан (98/99, 100, 101, 105/6. године), …Диоклецијан (294-300. године), градили су га и поправљали, или побољшавали (односно одржавали) и о њему бринули владари империје. Ови чувени натписи, којима се славе велика градитељска дела јесу жива, прворазредна информација за разумевање најзначајнијих историјских догађаја од пре 2000 година. На основу њих знамо прецизне одговоре на најзначајнија питања када је била нека градња, зашто, ко и шта је градио.

Осим Трајанова два натписа из 100. и 101. године, сви остали евидентирани, заједно са путем и војно-техничким инсталацијама су, од 1970. године нестали у дубоким водама дунавских акумулација, а један број њих се чува у Музеју Ђердапа, у Кладову. Са неких натписа на стенама дунавских клисура (Госпођин вир) узети су отисци у гипсу и полиестеру. Два таква отиска у полиестеру римских императора Клаудија и Домицијана, сачувана су захваљујући бризи Археолошког музеја Ђердапа. Због значаја су на сталној поставци музеја.

Монументалнији епиграфски споменици се могу видети у лапидариуму-парку Археолошког музеја Ђердапа, у Кладову, или на локалитету (Трајанови написи, у клисури, или у кругу ХЕ Ђердап 1, као и на тврђавама Диана, Понтес и низводно).

Дислоцирани, најзначајнији натписи (Трајанови и Диоклецијанов) се могу видети у музеју, на одличним снимцима – на фото-панелима, уз стучни коментар.

Средњовековне колекције

Средњовековни период започиње експонатима који су потврда трајног насељавања Словена и коначне славизације ових простора Подунавља/Балкана, након коначног напуштања римског лимеса, почетком 7. века. На изложби, избором утилитарних и луксузних предмета од глине, затим, накита од стаклене пасте, бронзе, сребра или злата, и нумизматичких налаза, представљен је период када су ови простори били у успону и под јаким утицајем и директном доминацијом Византије, или у саставу српске средњовековне државе. Овај цветни период који пратимо од 11/12 до 14/15 века (до Отоманског освајања), представља и прави континуитет традиције (европске) урбане културе у овоме сектору Подунавља, насељеног имућним градским становништвом, о чему сведоче изложени налази, који потичу из средњовековних агломерација, хришћанских цркава и некропола уз њих.

Током касносредњовековног раздобља, у дугој борби око интересних сфера између средњоевропских земаља и Отоманског царства, који су обележили период 17-18/19. века, у овој Регији је подигнуто неколико познатих, средњовековних тврђава. После средњовековних тврђава Рам и Голубац, које су на улазу у клисуре Дунава, у сектору Текија -Кладово, на десној обали и на острвима је подигнуто неколико снажних тврђава/бастиона (делом потопљене-видлљве): стеновита тврђава десне обале Елизабетфорт (делом потопљена) и око 15 км низводно, солидно очувана Кладовска средњовековна тврђава, кастел/тврђава (Фет(х)ислам). Две моћне, познате тврђаве на острвима између ових тачака, Адакале(5 км низводно од Текије, наспрам Форт Елизабет) и на Банском острву/Банулуи (Караташ/Гура Ваии) су потопљене. Део тврђаве на Адакалеу је рестауриран на румунском острву Симиан/Симиан, низводно.

хттп://www.виртуелнимузејдунава.рс/србија/информације/народни-музеј-у-београду—археолоски-музеј-дјердапа.13.хтмл

Археолошки музеј Ђердапа, у Кладову, конституисан и отворен 1996. године у циљу презентовања, промоције и коришћења наслеђа је специјализована, најмлађа институција у области спровођења мера интегралне заштите баштине у области Регије Гвоздена врата/Ђердап, надлежан за археолошку збирку Ђердап, културно, као и природно наслеђе десне обале Дунава, у овој регији.

Његово конституисање и отварање представља један од најзначајнијих, реализованих циљева програма Научно-истраживачког Пројекта Ђердап у области заштите наслеђа, чиме је осигуран и обезбеђен контиуитет деловања Пројекта Ђердап.

Иако још увек није потпуно заокружен посао на аквизицији (делови археолошких колекција још увек нису предати музеју), у његовим депоима се данас налази стотине хиљада артефаката органског као и неорганског порекла (Градиште/Голубац-Добра-Доњи Милановац-Текија-Кладово-Брза Паланка-Михајловац-Прахово), сакупљених током вишедеценијских, систематских археолошких ископавања и истраживања преисторијских, римских или средњовековних насеља, градова, некропола и путева, тврђава… подигнутих на десној обали реке Дунав, у регији Гвоздена врата/Ђердап.

(текст: Народни музеј у Београду – Археолошки музеј Ђердапа)

хттп://www.виртуелнимузејдунава.рс/србија/информације/народни-музеј-у-београду—археолоски-музеј-дјердапа.13.хтмл

Ранко Јаковљевић