Овај текст је за оне, безрезервно устремљене ка ослобођењу…
Три стуба власти – судска, извршна и законодавна – одавно су ван своје вертикале; и сада у крвавим рукама колонијалне управе, вођене потребама дехуманизованог белосветског крупног капитала, као три тешка ваљка дробе суверенитет наше државе Србије. Ово је уопште један мрачан процес који проводе над свим посусталим државама света. Немоћне ће прегазити моћни на путу ка својој срећи. Њихова сила Бога не моли, а Бог ту силу не воли.
То је (и) наша стварност. Борба за ова три стуба на којима ваља опет утемељити, па усправити, једну данас поклеклу, уморну и понижену државу јесте грађанско-народни императив, порив слободољубивих. Јер, јасно је да се ни поробљеним радницима, ни образованој елити, као ни пољопривредницима, ни учитељима ни ученицима, теистима и атеистима, па ни црвено-белим ни црно-белима, ни старима ни омладини, па ни пијетету према мртвима, а ни оним будућима, још нерођеним… данас не пише добро. Екоцид, урнисана просвета, економско подавање и продаја територија, тихи геноцид и плишано етничко чишћење, културолошки слом, мамци нехумане и квази зелене технологије, не бирају… девастирају у року од свега пар деценија, све оне који настоје да буду слободни људи. Никоме ко није у касти повлаштене колонијалне управе (која се у материјалистичком, саможивом заносу винула високо изнад устава и изнад закона) у Србији данас не иде од руке. Али нада… она се никада не предаје!
Има ли другог решења за нашу борбу у Србији од, у суштини, једне техничке владе коју спремају студенти, наша пронађена младост? Нема. Она опозиција из парламента је прошле године превазиђена. Превазишли су је увелико српски студенти који су након пада надстрешнице 1.11.2024. пренули становништво из индуковане седације, летаргијом и глупошћу систематски пласиране кроз корумпиране медије, као и друштвене мреже које су алгоритамски у рукама и служби даљег богаћења светских моћника. За све претходне године тиранског режима та одлазећа опозиција за велику плату и имунитет који је уживала, осим реалитy атмосфере са седница, није успела ништа више да изведе. А могла је бар часно одбацити такав један свој згубидански (и у бити негде паразитски) положај у парламенту, да стоички уједињена изнова поведе своје суграђане на улицама. Но, шта јесте урадила та опозиција? Она се за тај, опет наш, новац придружила позицији и једноставно се са њом одродила од народа, као и ономад деведесетих и то свима већ једном треба да постане јасно. Техничка влада односно Студентска листа је можда последња шанса за мастер ресет, за враћање суверенитета натраг становништву на територији Републике Србије па онда за дизање законодавне, судске и извршне власти у вертикалу. Тек након овог мастер ресета постојаће услови за демократске изборе и здраво вишепартијско надметање, док у противном вероватно преостаје наследна фаза диктатуре, па бруталан Ирачки сценарио империјалистичког освајања…
Један фронт у тој борби, усмерен је ка превртљивој, полтронској, паразитској хидри из наше прошлости (од које обољевају главе и дупета), која изнад нас упорно лансира још мртвих фазана да потпуно замраче свод. Да, у питању је позициони скупштински блок са прираслом „опозицијом”. Све то покреће једна коб, бездушно материјалистичка: Као кад уђеш у коцкарницу, један подмукао простор замрачених излога, прозора, врата, да заборавиш на све осим на коцкање… један једноумни мрак у ком та зла кућа увек добија, а хоће и урадиће све да посвоји све што имаш и ти и твоји, и вашу душу. Исти је принцип са излозима страначких просторија, тих ситних интересних филијалица колонијалне управе, замрачених са сликом идола и препотентним флоскулама; Сатиру, увлаче у себе попут црне рупе… и док не дехуманизују, нема напоље. Хотел Цалифорниа… као метафора за место или стање у које се лако уђе, али је тешко (немогуће) изаћи. (Шта ћеш тамо човече..?!) Једнога дана, ускоро, можда буде уведена обавеза да излози таквих места буду потпуно прозирни… да буду на оку јавности… да сваки њихов папир постане јавна ствар. Да више никакво зло не изнедре; окану се ћоравог посла, или да изумру са политичке сцене.
Други фронт је у равни просветитељства, повратку слободе, једнакости и људских права. Императив је, разбистрити замућене воде, дозвати се памети и повратити снагу народа да може да држи и одржи три тешка стуба власти усправним. Тај фронт се не сме губити из вида, никад. Он је брана тиранији. Њега воде пронађене: просвета, здравство и правосуђе… једнак закон над свима и оно темељно, једно разведрено поверење у више и опште добро, човекољубиви Небески принцип који се еманира хуманошћу на Земљи.
И наравно онај трећи фронт, који је уједно и први – полазни фронт, борбе коју ти живиш – водиш је са собом у себи, када увек и изнова бираш хоћеш ли ићи правим путем уздигнуте главе или ћеш, било саможиво било кукавички, кришом поћи странпутицом.
Иван Татић, адвокат
Фотографија: Лист Данас, Бојан Цвејић
