Како је Жељко Митровић постао свештеник једне политичке религије – емисије за председникове фанове, док студенти и народ на улицама скоро годину дана траже истину.

Постоји у Србији једна готово митолошка фигура, оличење транзиционе акробације – Жељко Митровић. Од дискретних почетака деведесетих, када је у мутним водама приватизације и распада система успео да се пробије до оснивања „Пинка“, његов успон постао је приручник за
преживљавање сваке власти. Он није човек епохе – он је ехо сваке власти која траје довољно дуго да се претвори у пародију.

Пинк је настао као одговор на ратове, санкције и сиромаштво. Док су фабрике пропадале, Митровић је градио фабрику забаве. Понудио је народу оно што му је највише требало – заборав. Уместо хлеба и наде, стигле су шљаштеће хаљине, ријалити програми и „звезде“ које не знају ни
шта певају ни зашто постоје. Народ је пристао, јер је уморио све што боли.

Ту почиње симбиоза Митровића и сваке власти после деведесетих. Он не подржава идеологију – он подржава моћ. Његова камера се окреће тамо где је власт највидљивија, а микрофон се приноси ономе ко тренутно влада. Власт добија медијски штит, а Митровић – дозволе, уговоре,
монопол и статус недодирљивог.

У време док се опозиција бори за минут простора, председник се свакодневно појављује на Пинку као гост, пророк и терапеут. То није медиј, то је литургија власти – Пинк постаје електронска црква у којој се народ крштава пропагандом. А Митровић, као главни свештеник тог система,
одређује тон и ритам молитве.

Исти човек који је народ увео у ријалитије, данас режира политичке приредбе. Техничка подршка председниковим митинзима, присуство на свакој прослави, пропагандни спотови који славе власт као божанство – све то чини део једног истог ритуала. У друштву где се стварност контролише
емоцијом, Пинк је постао инструмент колективног самозаборава.

Док народ лечи децу СМС порукама, он исте те поруке претвара у бизнис модел. Док држава тоне у апатију, он „производи оптимизам“ у студијима осветљеним као Лас Вегас. И сада, као логичан врхунац свега, гради Храм Светог Жекса – споменик себи и систему који га је
створио.

Каже да хејтери могу да му дођу и запале свећу. И заиста, можда је то једини храм у којем ће се сви моћи помолити – не за духовност, већ за крај епохе у којој су медији постали алтар моћи.

Јер Митровић није само бизнисмен, није чак ни уметник у деформисаном смислу те речи. Он је симбол – спона између естраде и политике, између пропаганде и профита. На том месту где се сударају интерес и манипулација, рађа се оно што данас зовемо – јавно мњење.

Зато „Храм Светог Жекса“ и није пародија. То је споменик једној држави у којој се све свето претвара у спектакл, а свака истина у рекламу.

Закључак: Духовни банкрот као национални бренд

Живимо у земљи у којој народ више верује Пинку него сопственим очима. У којој је вест оно што каже водитељ, а истина оно што прећути режисер. Генерације одрастају уз звуке ријалитија, а ћуте пред сопственим понижењем.

И док Жељко Митровић зида свој „Храм Светог Жекса“, држава зида – зидове ћутања. Јер оно што је некада било духовно дно, данас је културни стандард. На тој позорници где се светац претвара у бренд, а народ у публику, мит о Жељку Митровићу заправо је прича о нама – о земљи која је заменила веру у Бога вером у рејтинг.

Епилог

Можда је највећи успех Жељка Митровића управо то што их је научио да му се смеју – док му верно служимо. Његов храм још није завршен, али њихо о ћутање јесте. Јер он зида у камену, а они у тишини. А кад све једном сруши време, питање неће бити – ко је био Жељко Митровић? Већ: зашто смо му дозволили да постане мера свега што је део овог народа постао.

Др Светлана Цвијановић