Првог октобра обележено је 11 месеци од пада надстрешнице комеморативном шетњом, шеснаестоминутном тишином и белим ружама за сваког настрадалог.

Питам се колико је мира и тишине у свима нама и да ли смо уморни од неизвесности, стрепњи, страхова, репресије, обмана, лажи, од себе самих? Посивели дани, замрзнути осмеси и као да се све натмурило као кишни облак.

Тегобне године свих наших страдалништва, бомбардовања, револуција, транзиција, катастрофа, поплава, земљотреса, ванредних стања, птичијег грипа, корона вируса, крвавог маја, медијског затупљивања народа, одлива мозгова, корупције, закочености институција, обесмишљавање свих вредности и подизање једне велике надстрешнице над свима нама. Епилог свега, подељеност народа и расејавање мржње и зла.

На трен ми бљесне професор Милорад Екмечић и његова књига „Дуго кретање између клања и орања“ и питам се колико још голгота нас чека и како да се дозовемо памети и да скинемо окове заблуда. Како да се догоди прелажење из таме у светлост? Речи су врло често узалудне, али оне су и попут оштрице мача, а са друге стране и благотворне и делотворне.

Да, баш у хаосу свеопштег расула, речи су те које нуде спас као и наша делања да не живимо стално “Ин спе” и чекамо Годоа везани у чвор живота који попут Сизифа узалуд развезујемо.

Можда и јесте тајна у томе да нам се чини да ће ипак све једном бити другачије, можда бајке зато и постоје. Али нажалост данас и мала деца у времену заробљености мобилном и интернет технологијом не читају бајке, а ми смо у цивилизацијском напретку негде гадно погрешили и довели до друштвеног и моралног пада. И све доиста зависи од нас, колико год нам се чинило да није тако. Ако се не пробудимо још док није касно, сачекаће нас Луцифер са којим је борба неизвесна. Немамо више право на грешке!

Мој фајтерски дух ипак у боље верује и новом се нада, не чаробњаку из Оза, већ онима који желе, да се у Србији поново роди радост, исконска радост, да се човек осећа човеком и не корача за Дангом.

Мирјана Марковић