Као што се и очекивало Црвена звезда је рекло би се рутински победила Партизан у 180. вечитом дербију. По обичају медији, не сви, али многи и овај пут глорификује приказану игру. Добро расположени извештачи су и сада известили о страшним узбуђењима, преокрету од којег је публици застајао дах, али поштено говорећи утакмица је била лоша, а строжији извештачи ће рећи врло лоша. То је било видљиво чак и из авиона. Од приказаног фудбала боли глава и треба вам аспирин пошто се играло декадентно.
Све оно што последњих година карактерише дуел топчидерских комшија ни овај пут није изостало. Претерана нервоза, бакљада, дискутабилно суђење, све мања посета… Стиче се утисак да су „црвено-бели” без много напора стигли до тријумфа. Једноставно речено Партизан је много слабији од Звезде и то у сваком погледу и финансијски и организационо и играчки и било би велико чудо, а може се рећи и сензација да домаћин није славио пету узастопну победу у „вечитим” дербијима. Пласман на табели у зони испадања говори о суровој стварности тима из Хумске.
У овом тренутку не зна се ко од ова два клуба има гору одбрану. Већина виђених шанси је последица очајних одбрана оба тима, а никако плод лепих и уиграних акција. Девет жутих картона, два црвена (помоћни тренер Партизана Александар Ранковић и спортски доректор Раћа Патровић) су пре времена морали у свлачионицу на најбољи начин говоре о претераној нервози у оба табора. Шта ли би тек било и на трибинама и терену да је утакмица као у стара добра времена одлучивала о титули.
Свуда у свету бакљаде су одавно превазиђене и заборављена забава. У земљи Србији већ годинама ниједан дерби не може да прође, а да игра више пута не буде прекидана због димне завесе и вашарског ватромета. Наравно ни овај пут нису изостали топовски удари и то је постало неизоставни декор српског „вечитог” дербија. То се одлично уклапа у сивило српског фудбала.
Ни „слика” Црвене звезде без обзира на победу не одудара много од опште „лепоте” и стања у српском фудбалу. Испадање у трећу европску лигу је потврда лошег система рада у Љутице Богдана. Игра је досадна, до зла бога спора, далеко од европских стандарда. „Шеф параде” прича о некаквој „магији”, главни играчи имају милионске уговоре, сви су задовољни освојеним титулама, а укупни утисак је јадан.
Можда је транспарент који су током утакмице извесили навијачи Партизана најбоља дијагноза стања у српском фудбалу: „Ријера, заборави Плзен. Освојићеш намештену лигу у Србији”. Данас је 7. септембар, а свима је већ јасно ко ће бити нови, пардон стари првак државе десети пута узастопно. Нема никакве дилеме да је фудбалско првенство Србије најнеинтерсантније у Европи. Празни стадиони то најбоље потврђују.
У српском фудбалу већ дуго владају негативне вибрације. Чувени Марфијев закон каже: „Никада није тако лоше, да не може бити горе”. Аларм звони већ одавно, али никога, осим неколико „пискарала”, није за то брига и сви, као нојеви, гурају главу у песак. Њима је лепо.
Милорад Бјелогрлић
