Један од разлога зашто је фудбал све непопуларњи јесте истина, а она је поражавајућа. Фудбалско првенство Србије је најнеинтересантније у Европи, сасвим сигурно и нејнерегуларније.
Најслабије је посећено, кипарски клубови су за наше постали непремостива препрека, ОФК Београд као домаћин игра у Зајечару, већина стадиона личи на провинцијске ливаде, Крагујевчани не могу да победе ни представника Фарских острва, све више тонемо на УЕФА листи… Није прошла ни трећина првенства нови шампион се већ скоро зна. Фудбал у Србији се нажалост заувек непоправљиво променио. На улицама више нико не игра фудбал. Незамисливо слабо, неинвентивно, споро, бескрво, јалово ко ли ће наћи све те епитете да читаоцу дочара то истинско мучење лопте. Стадиони све више наликују на бојна поља. Више личе на војне вежбе него на спортски догађај. Не тако давно испред највећег нашег стадиона је био монтиран тенк, а испод трибина другог по величини су биле „службене просторије” једне „угледне” домаће банде.
Уз обавезну пиротехнику која је у цивилизованим земљама давно искорењена и забрањана, код нас су „бакљаде” и даље празник за очи. „Напредовали” смо и у том погледу. Сада су обавезни и топовски удари. О непристојном скандирању не треба ни писати. Такве увреде тешко подноси и папир. Здрав разум, фер-плеј и трезвеност потпуно су нестали са наших стадиона.
Бог је дефинитивно давно дигао руке од фудбала у овој земљи. У Србији је лако бити неталентован, а славан. Много је теже бити добар и лепо васпитан па макар мало примећен. Жалосно је стање фудбалског укуса када се просечни играчи називају мајсторима. У мору беспотребних информација спортски медији су заборавили да напишу да је српски фудбал већ одавно у блату и да се заједно укључе у борбу за његово оздрављење. Жилава је то болест, дубински укорењена. То се потврђује из недеље у недељу.
Фудбал је код нас давно био лепак између људи. Гледаоци су некада долазили на стадионе да присуствују подвизима господе и мађионичара на терену, да после утакмице заједно оду на пиће и вечеру. Фудбалери и навијачи се тада нису мрзели. Савест и част су одавно ишчезли из српског фудбала. Постоји ли у Србији неко да запита било којег тренера, функционера или фудбалера: „Стидите ли се победе чисте као суза”?
На крају још нешто. Срамота ме да гледам и слушам, оматорио сам, а не бих кварио еуфорију присталица „црвено-белих” и „црно-белих”. Шта и очекивати од земље која није држава већ авантура. Ми смо генерално као друштво дубоко забаговали. У таквој ситуацији је тешко
и очекивати било шта лепо.
Милорад Бјелогрлић
Фотографија: Петар Алексић
