Годину дана откако су студенти први пут изашли на улице, симболично носећи на својим раменима оно што је одавно требало да буде задатак политичке опозиције, поново се враћамо на исту тачку – исту причу истих људи.
Док су студенти и грађани истрајавали на хладноћи, суочавали се с полицијским кордоном, претњама и игнорисањем медија, политички актери који данас говоре о „храбрости народа“ и „потреби за променом“ тада су ћутали. Драган Ђилас је можда најпластичнији пример тог парадокса.
Његове изјаве у протеклих годину дана биле су испуњене позивима на „политички реализам“, „дијалог“ и „институционалну борбу“, али без иједног стварног потеза солидарности са људима на улици. Док су студенти показивали да је достојанство важније од калкулације, Ђилас је бирао да калкулише. У својим тадашњим наступима, говорио је да „промене не долазе с улице“, да „институције, ма колико урушене биле, морају бити полазна тачка“. А сада, у најновијем интервјуу, с лакоћом мења тон — говори о „пукотинама у систему“, „незадовољству народа“ и „потреби за изборима“. Као да се у међувремену није десило ништа. Као да годину дана борбе није ни постојало.
Та врста политичког мимикријског понашања показује суштину опозиционе немоћи у Србији. Они не желе промену система — желе његово контролисано наслеђивање. Јер, свака истинска побуна народа, ако није под партијским патронатом, за њих је претња, а не нада. Зато их
никада нећете видети на челу колоне, али ћете их увек чути када колона постане вест.
Ђилас данас говори о „политичком застоју“ и „кризи ауторитета“. Истина је, али та криза није само на једној страни. Она је једнако видљива и у редовима такозване опозиције — оне која се појављује само пред камерама, а не пред народом. Они који су годинама делили функције, буџете и привилегије сада покушавају да преузму морални капитал борбе коју нису водили. У земљи где су студенти, наставници, лекари и обични људи једини доследни глас разума, политичка елита — и власт и опозиција — остаје заробљена у сопственом огледалу.
Зато је питање које се све чешће чује сасвим оправдано: Ако „опозиција“ никада није била на челу колоне, коме заправо припада ова борба — народу или њиховим партијским рачунима?
Др Светлана Цвијановић
Фотографије: КТВ; Ђорђе Којадиновић / Реутерс
