СРПСКЕ ПЕПЕЛЈУГЕ НЕКАД И САД

У крајевима данашње Србије живе легенде, али и историјски трагови, о  куртизанама по којима су и градови добијали имена. Први такав случај забележио је Феликс Каниц идентификујући  концем деветнаестог века Курвинград у близини Ниша, чувајући од заборава приповест раније забележену од стране Милана Ђ.Милићевића /“Краљевина Србија“ стр.16/: “Оснивање овог града, који се у последњих неколико година више и не помиње, народ приписује истој књегињи Ниши, сестри оних бугарских књегиња које су саградиле дунавске тврђаве Видин и Видбол. А име Курвинград потиче, по народу, отуда што је та Ниша одржавала недозвољене односе с калуђерима у манастиру Комига на другој страни реке.

Да би ту везу олакшали, неморална дама је између свог града и манастира разапела платно по којем је прелазила. На филитној стени на којој се налазио манастир још се виде неки остаци, али је ружна успомена у народу спречила његово обнављање. Ипак га сујеверни људи посећују и подвлаче се под неки издубљени чудотворни камен тражећи тамо лека својој болести. Са курвинградског платоа отвара се далек и јасан поглед на Лесковац…“ /“Србија, земља и становништво“ књига 2, СКЗ 1987, стр.176/.  Дубровачки емисар Мата Гундулић на пропутовању кроз нишки крај 1672.године чуо је народно предање по коме је српски краљ некада тај град даровао, као наград,у некој блудници- е дицоно дато гиа пер мерцеде ад уна меретрице дал ре ди Сервиа /Пантић Мирослав, Сусрети с прошлошћу 1984,стр.392/. Истоимени град постојао је и у атару села Мала Врбица на Дунаву, код Кладова. Према у више верзија разгранатој легенди међу староседелачким становништвом , импозантни антички дунавски мост није могао бити изграђен док није на жртву принесена Трајанова миљеница, куртизана родом из прекодунавске Дакије. Када је бачена са првог стуба моста, њено тело испливало је на месту Курвинграда, одакле у новијим временима назив за насеобину. У Румунији је раширено уверење да је и римски цар Трајан трачког порекла о чему сведочи његово име настало од речи ,,Тракијан“- “Трачанин“.

Драконске казне према женама забележене су у мноштвима случајева, укључујући онај који је примењивао некадашњи владар Кључа и Крајине Осман паша Пазваноглу. Жене “које би дале повода нереду или свађи“ биле су везане у вреће и бацане у Дунав. Коментаришућу такво поступање, Тихомир Ђорђевић указује да је иста санкција  примењивана и од стране хришћана “само утолико ублажена што жена није мећана у џак, већ је онако отворено бацана у воду да се удави“. Као пример наводи случај Стевана Живковића, “једне од важних личности устанка под Карађорђем“ који је бацио  у Дунав своју жену због тога што је “била непоштена“, и то “без суда и пресуде“: “Када је извезена на пола Дунава и бачена у воду, она је неколико пута искакала на воду и није могла да потоне. И тако морали су се веслари вратити за њом и тући је веслима дотле, док није потонула. Имала је, веле, мало дете на сиси, за којим је једнако викала и запевала док се није удавила“ .

Почетком 20. века вољена “српска Пепељуга“ постала је Јеленка, милосница кнеза Милоша. Најпознатији хајдук у регији Ђердапа у 19. веку био је Гица, првобитно најамник владара Аде Кале, Реџеп Аге, који је његову сестру држао у свом харему. Марта 1813.године Карађорђе је пристао да Гица пређе на српску страну Дунава и буде му савезник. Данас је у популарној литератури хајдук Гица више познат по чињеници да је био муж потурченице Јеленке, раније у харему Реџеп аге заједно са Крачуновом /и његовом/ сестром, од 1822.г. миљенице књаза српског  и мајке његовог сина Гаврила рођеног 1826.г,  супруге Теодора Хербеза (министар финансија и члан Државног савета), о којој је Ђорђе Милосављевић  написао роман “Ђаво и малала госпођа“ овенчан наградом Исидора Секулић за 2009.г.

Гица и Јеленка венчали су се у Кладову  1811.г, када је ту кнез био Крачун Николајевић. За закључење брака по црквеним правилима /венчали се у кладовској цркви/ није смело  бити разлике у вери, па се претпоставља да је ту Јеленка и покрштена.  Према Сави Јанковићу, Гица је избегавши у Видин 1816. године примио ислам. Живели су до 1822 у Видину и Нишу. Божидар Ковачевић у приповести “Данило слуга у  кнеза Илије“ о њему пише:

“Био је тај Гица добар господар. Велики џамбас, волео коње као и кнез-Илија; знао за добро вино и добар залогај; имао очим „срце за лепоте живота и света; волео рад и ред; за друта, пријатељ давао крв испод грла, за пса пас, за човека човек! Имао тај Гица две жене; прву, стару, Српкињу, држао код куће, тамо у Липови, а другу, много млађу, Влахињу, у Решави, и обе живеле код њета као бубрег у лоју. А већ деца, као бегови! И не само деца и жене, него читава тевабија скупљала се око њега; сирочад, убоги и разни лезилеби, све то висило о његову врату, живело сито и пјано славећи Бога и Гицу. Сад ће се све то разићи, кућа растурити, а што је најгоре, нема више Гице, здравог, темељног, увек ведрог и спокојног… Умро је на Аранђеловдан од запаљења беле џигерице…“

1822. године  Јеленка се преселила  у Крагујевац где је јавно представљана као  друга жена кнеза Милоша- “Мала госпођа“. У више наврата појављивала се у престоници Београдског пашалука бивајући тумач при турско- српским разговорима.

У  мемоарима Нићифора Нинковића стоји  како га је капетан Глумац упутио да управо Јеленку замоли за интервенцију код кнеза, не би ли опет задобио некадашње поверење српског главара: “Трчи код Јеленке, моли и љуби је у руку. Ако то ко учини, она ће. Зато што курве сад више чине него људи“ . Недуго затим, приликом егзекуције телесне казне у Милошевом присуству, он примећује: “Чујем гди Јеленка говори, плаче и моли да људе на правди бога не бије и срамоти…“.

Јеленкина лепота одговарала је естетским стандардима данашњице. Кћер њене  усвојенице Јелене, Мирка Ј. Грујић  овако је приказала најлепшу жену Београда: “Јеленка је била висока, витка и са пуно темперамента се кршила при ходу. Имала је беспрекорно бео и чист тен, иако су је, као хајдучицу, по хомољским планинама шибали хладни и оштри ветрови а дуге хладне кише лиле по њој, жарило је јарко сунце. Очи  црне, облика бадема. Коса јој је била густа, црна и сва коврџава, нос правилан и средње величине, уста мала и дивног облика. Зуби бисерне белине красили су њен осмех. Лице дуго и узано. Њене беле ноге и руке личиле су као да их је вешт вајар извајао. Имала је поглед пун заноса. Са много урођене кокетерије умела је да се насмеје и при смеху главу је увек мало забацивала уназад“ .

Радован Казимировић слутио је  да ју је Напрата однела  лета господњег 1864.г. “Косу је била улепила блатом, умотала се у гареж и у крпе, колутала очима као јуродива, пуштала пену на уста и махала рукама што јој је донело „успеха“ у просјачком занату. Људи су јој бацали милостињу само да им не би пришла или их, далеко било, дотакла“ /Ђорђе Милосављевић/.

Судбине савремених пепељуга у Србији у скорије време своде  се на  “стављање на располагање“ творитељима диктаторског поретка. Прескачући етичке као физичке препреке, у наручју покровитеља, досезале су висине шефица кабинета, челница локалних самоуправа, министарки… У случају онемоћалих патрона, који им доноси време промена, преостаје им “списатељски рад“ под фирмом салона за негу лепоте и тела или “сведокиња сарадница“.

Ништа се по њима неће звати, чак ни халуцинације о лагоднијем животу као контратегу   безумних  промотера лика и дела пропалог  вође.

Ранко Јаковљевић