Када причамо о историји Југославије, свих, и прве, друге и треће, углавном се говори о национализму, крвавим сукобима међу народима, који су заједно живјели, а, ако је нешто позитивније, онда је то нека фолклорна прича, љубавна сјећања, путовања и слично. Међутим, Југославија, као и свака држава на свијету, имала је и своје друге стране, обично оне намијењене да чују уши што мањег броја људи, које су се скривале, а ако би изашле на површину изазивале би општи скандал и срамоту, не само за дотичну особу, него и за читаву њену породицу.
Југославија је била држава састављена од различитих народа у којима су се појаве побројане из наслова врло лоше гледале, и појединци који би их урадили, пошто би органи реда сазнали за то или народ, били би изложени строгој физичкој, друштвеној, моралној, па и кривичној осуди. Ово је поготово долазило до изражаја у мањим патријахалним срединама, попут Црне Горе, Санџака, Косова, Шумадије, Херцеговине. Па да се осврнемо укратко на набројане појаве и однос тадашњих законодавстава и околине према њима.
Криминал је одувијек био санкционисан. И у модерним друштвима. Само није се све увијек исто подводило под овај појам. Углавном се увијек радило о крађи и разбојништву. Криминалци у првој Југославији су се крили по шумама и горама и одатле пљачкали и вршили разбојништва. Познати разбојници из тога доба су били ,,легендарни“ Чаруга, Горски цар и Убица дјечијег лица. Народ их је звао,,горски тићи“. Углавном су завршили већина ове дружбе на вјешалима. У првој Југославији је била велика трговина македонским опијумом, која се извозила фармацеутским кућама тридесетих година легално. Пошто су у то доба често владале болести попут великог кашља и туберколозе, потребе за опијатима су биле велике. Доста овога опијума се извозило и полулегалним и илегалним путевима, а дио тога новца је завршио и за стварање злогласне НДХ.
У другој Југославији криминалце су углавном сачињавали момци из градова, сиромашних породица, најчешће, мада није било неког преозбиљног криминала и већих криминалних група. Одређене примитивне организоване скупине полиција је регистровала тек осамдесетих година. Пред сам почетак рата одређени националистички покрети почињу користити криминалце за остваривање својих циљева, набавку оружја, а у самом рату за чињење масовних злочина са свих страна. Деведесетих је услед опште немаштине криминал процвјетао до крајњих граница, али су се десила и бројна убиства првенствено на београдском асфалту. После рата и у осталим државицама криминал ненормално расте, иако раније националисти и неки од њих починитељи ратних злочина, што се тиче криминала братство-јединство никад није било јаче. Повезују се са међународним криминалним групама и шире своје незаконите активности.
Са криминалом је тијесно повезана малољетничка деликвенција као мање озбиљан ниво криминала. У првој и другој Југославији, малољетни деликвенти су били углавном занемарена дјеца, која су ишла од немила до недрага, крадући и бунтовнички се понашајући према суровом свијету. Већ крајем седамдесетих и осамдесетих година повезују се са старијим пунољетним криминалцима и одрађују неке послове за њих, јер су погодни због свог узраста. Сада је ова сарадња кулминирала, тако да старији малољетни деликвенти су на нивоу некадашњих озбиљних криминалаца.
Проституција је једна од појава често повезаних са криминалом. То је комплексно друштвено питање са периодима легализације и забране. У Краљевини Југославији, па и у Краљевини Србији, проституција је била легална. Била је чувена улица ,,црвених фењера“ у Београду тога доба. У периоду њемачке окупације, такође, била је легална и проститутке су често служиле за забаву њемачким војницима. У периоду социјализма долази до њене забране, али се након једне афере у Сплиту шездесетих година прошлог вијека открила величина ове појаве, гдје су биле укључене бројне дјевојке. До данас је проституција у већини или свим државама бивше Југославије забрањена, али представља једну од озбиљних грана криминала. Нарочито, када је у питању секс-трафикинг, тј.приморавање одређених особа, најчешће из иностраних земаља на проституцију, и држање истих у нељудском положају.
Ванбрачна заједница. Ванбрачна заједница у Краљевини Југославији је била углавном забрањена. Мада постојао је и један правни акт, који јој је ишао на руку. Први акт о ванбрачној заједници у Југославији је Закон о осигурању радника из 1922. године, гдје је прописано да ванбрачна супруга има право на накнаду ванбрачног супруга, ако су живјели годину дана заједно и ако се из те везе родило дијете. Што се тиче ванбрачне дјеце у првој Југославији, однос према њима се разликовао од области до области. У Србији им је положај био јако лош, нијесу имали право на наслеђивање. Забрањено је било утврђивање очинства. У Црној Гори утврђивање очинства је било дозвољено, али отежано. Дјеца нијесу имала право на наслеђивање. У осталим областима утврђивање очинства је било могуће и ванбрачна дјеца су имала право на наслеђивања мајке или мајчине породице. У Социјалистичкој Југославији жене добијају право гласа. Мијења се драстично њихов положај. Изједначене су са мушкарцима. Па се однос и према ванбрачној заједници и дјеци мијења на боље.
Једна од честих појава које прате ванбрачне заједнице, нарочито ако су кратког трајања, али и брачне, јесу абортуси, тј.намјеран прекид трудноће уз пристанак или чак без пристанка труднице. Абортус у Краљевини Југославији је био забрањен. Ипак, поред свега се итекако дешавао. Богатије даме, могле су себи да приуште докторе који би им илегално урадио ову интервенцију, али цијена је била изузетно велика, отприлике као четири просјечне тадашње плате. Сиромашније жене су ишле код разних баба или врачара, које су се поред магије често бавиле и вршењем абортуса. Понекад би им неко из породице у томе помагао, често да муж о томе није ни имао појма. А дешавало се да и жене саме изврше овај чин. Женска машта што је неко говорио за ту појаву овога периода могла је свашта да смисли. Тако су се дешавали многи смртни случајеви, нажалост. Неко је описивао тадашње стање да у неким селима и мјестима је било изузетно много врло младих удоваца, а као последица неадекватних немедицинских абортуса. Педесетих година абортус у комунистичкој Југославији је легализован, а Уставом из 1974.године је допуњен законом о планирању породице, који је укључивао и абортус. Југославија је била једна од првих држава које су донијеле овакав закон. Такође, била је држава у којој се изводио огроман број оваквих интервенција, око триста хиљада годишње. Ово је била једина медицинска интервенција која се у комунизму наплаћивала, осим у случају угрожености мајке.
Магија је одавнина присутна у историји човјечанства. Тако није заобишла ни период све три Југославије. У првој Југославији под утицајем религије вјешто се скривало идење код врачара, врачање, бављење магијом. Ипак, многи народни обичаји су итекако испреплетани са магијом па су дозвољавани, као дио фолклора. У доба комунизма долази до маргинализације религије, па тако и магије, као вјеровања у нетприродне силе. Међутим, ни тада се демон врачања није смирио, него је услед страха људи да иду у цркву, да их ко не би видио и самим тим сносили последице, али и услед недостатка свештеника, посебно у појединим областима, кад их мука натјера, одлазили код ове или оне ,,бабе“ или човјека, који зна ,,нешто“. У трећој Југославији услед ратова и економске кризе, долази до провале разних магова, видовњака, екстрасенса, биоенергетичара, који гостују чак и по телевизијама. Ово је све добијало сличан карактер као данашњи ријалити програми. Ови људи су били ту да ,,погађају“ народу и да их забављају, што су жестоко наплаћивали.
Менталне болести. Историјат душевних или менталних болести је нажалост, врло тужан. У средњем вијеку затварани у просторије са крајње нехуманим условима. Оптуживани за вјештичарење и магију. Спаљивани на ломачама и мучени. Исмијавани и прогоњени.
Ово је важило углавном за тешке психичке болести, посебно за схизофренију, која се у деветнаестом вијеку звала дементиа прецоx. Баш тада долази до другачијег погледа на психичке болести. Појављују се крајем деветнеастог и у првој половини двадесетог вијека Фројд, Јунг, Адлер, Ерих Фром, који износе неке другачије теорије о душевним болестима него што су до тада владале. Овако схватање се преноси преко Беча, гдје је већина ових људи радила и живјела, и на Србију, још прије стварања Краљевине Југославије. Прва психијатријска установа у Србији је настала у доба Југославије у пограничном подручју Ковину, названа по истоименом мјесту. У Хрватској и Словенији су се идеје Фројда и Јунга још и прије тога прошириле, јер су и саме биле дио Хабзбуршке монархије до њеног нестанка. Оно што је битно је однос околине и породице према психијатријским болесницима, као и однос околине према породицама истих. Па, може се рећи да се ситуација није на боље превише задуго промијенила у патријахалним срединама попут Црне Горе и Косова. Са породицама гдје су се појављивале психичке болести избјегавала се удаја и женидба. Осим тога, ови људи, као и они са ниским коефицијентом интелигенције, били су предмет изузетног подсмјеха. Поготово је трагично било ако особа високо образована оболи од схизофреније, и умјесто да буде директор у некој фирми, професор, једном ријечју угледни грађанин, постане клошар у великим градовима, а у наведеним патријахалним срединама ,,пустињак“, ,,лудак“, да, та ружна ријеч. Иако је медицина напредовала, однос према схизофреничарима се није много промијенио од стране околине. И даље су ово можда најрањивији људи у свим државама бивше Југославије, а и у читавом свијету.
Иако сте мислили да су серијске убице нијесу везане за тло Балкана него за америчке хорор филмове, преварили сте се. Једна од првих је била жена и то старица, баба Анујка. У доби од краја деветнаестог вијека до почетка двадесетог, починила је са својим сарадницама огроман број убистава тровањем. Ухапшена је 1928.године, у доби од деведесет година, и пуштена након осам година због старости. У службеним подацима спомиње се 8 серијских убица на подручју бивше Југославије, а ради се о Анујки Ди Пиштоња, Миодрагу Столету Трифуновићу, Винку Пинтарићу, Методу Тробецу, Силвију Плуту, Лази Радеском, Влади Танеском и Виктору Карамаркову. Тако да ни бивша Југославија није заостајала са серијским убицама за остатком свијета, иако је предњачила Америка.
Хомосексуалност је током историје мијењала свој статус у разним друштвима. У античким друштвиа Риму и Грчкој, била је мање-више прихваћена, посебно у старој Грчкој, чак и хваљена од данас истакнутих философа. У истом том периоду код јеврејског народа, овакав вид понашања био је потпуно неприхватљив. Са ширењем хришћанства, које је донијело бројне моралне норме из јудаизма, а које су ушле и у кривичне законике, хомосексуалност је представљала један од најтежих преступа и са собом је поред религиозно-моралне осуде носила и кривичну. И то до не тако давно. Хомосексуалност је прешла пут од тешког гријеха до психичке болести. 1973.године група америчких психијатара је скинула хомосексуалност са листе психијатријских обољења. Али је у многим државама и до данас строго санкционисана. У Краљевини Југославији важио је закон из деветнаестог вијека гдје су хомосексуалци осуђивани на казне од шест мјесеци до четири године затвора.
Ни у доба комунизма ситуација по овом питању није била боља, бар у првим деценијама. Тако је још током партизанске борбе стријељан партизан Јосип Мардешић, искључиво због своје хомосексуалности. У својим мемоарима Милован Ђилас је у једном разговору са Рифатом Бурџевићем навео, да му се овај једном приликом пожалио на једног војника доброг партизана муслимана, али хомосексуалца, па га је упитао шта да ради са њим, на што му је овај размишљајући о списима другова Маркса и Енгелса, и не нашавши ништа о томе на ову тему, одговорио да се пусти, јер од овог порока не пате само буржоаски декаденти, него и пролетерски синови.
Једна од главних гласина овога доба у Загребу је наводна љубавна веза између Владимира Назора и Ивана Горана Ковачића, који су били писци и учесници НОБ.
Посебно прогањање хомосексуалаца је било између 1948. године и шездесетих година. Нарочито је мучно било спровођење људи ухваћених у хомосексуалности на сред Страдуна у Дубровнику, гдје су гађани од стране припадника комунистичке партије(тзв.шетња срама). Нека од најмучнијих суђења хомосексуалцима одвијало се у Ријеци, гдје су ови мушкарци осуђени на Голи оток.
1977.године долази до декриминализације хомосексуалности у појединим републикама. До либерализације највише долази у сфери умјетности кроз филмове југословенског црног таласа и поп културе. Југославија је једна од првих комунистичких држава уз изузетак Источне Њемачке и Чехословачке, која је имала свој аутономни ЛГБТ покрет при формирању секције Магнус при ШКУЦ у Љубљани. Распадом Југославије започела је постепена либерализација хомосексуалности у свим бившим републикама. Крајем осамдесетих година у СФРЈ се појавила и прва званична транс особа Вјеран Миладиновић Мерлинка. А осим њега почетком деведесетих у Србији је основао ЛГБТ покрет заједно са још једном колегеницом Дејан Небригић. Обадвојица су, нажалост, мртви.
Наркоманија. Ова појава уопште није тако нова као што се мисли. Још средином деветнаестог вијека Срби су користили модерне опијате и кокаин, чак. У Краљевини Југославији након бројних ратова народ је био жељан предаха. У таквој атмосфери јављали су се и пороци, првенствено блуд, алкохолизам и опијати. Већ сам на почетку писао о македонском опијуму, који је био квалитетан. У комунистичкој послератној Југославији је према дрогама владао сличан став као према хомосексуалности, а то је, да су то остаци буржоаских декадената. Ипак, поједини чланови партије су кришом узимали опијум, морфијум, као и друга средства, па и кокаин.
Јављањем хипи покрета у Југославији долази до заинтересованости омладине и за дроге. У почетку је то био опијум, марихуана, хашиш, да би касних седамдесетих и хероин закуцао на врата СФРЈ. Постоји легенда да се хероин у Југославији први пут појавио на некој утакмици у Београду, и да су га донијели странци. Ово ми дјелује мало вјероватно. Епидемија хероина се поклопила са доласком панк и њу вејв покрета у Југославију. Многа тадашња креативна омладина се врло брзо навукла на хероин, и због неодговорног узимања опијата пострадала. Писац Владимир Арсенијевић, у свом роману “ У потпалубљу“, описује период осамдесетих као доба кад су се готово свакодневно дешавале смрти људи, па и његових другара од последица хероина. За те прилике је чак имао и црно одијело. Са појавом ратова деведесетих наркоманија је експлодирала, и што се тиче продаје и коришћења. Многи људи истраумирани разним животним околностима утјеху проналазе у дрогама. У бившој Југославији се изузетно много трошио и алкохол, и велики број особа су били пушачи.
Инцест или родоскрнављење је полни однос између блиских сродника. Обично се радио у великој тајности и приче да се овако нешто десило су се преносиле у великој тајности. Тако је било у свим трима Југославијама, тако је и данас. До инцеста као и до полних односа младих људи у ранијим периодима је долазило често при чувању стоке и оваца. Омладина да би изгубила вријеме, а сакривени у планинским у шумским предјелима су се одавали истраживању свога и тијела другог. Проблем је био ако се из инцеста зачне дијете. Онда се обично прибјегавало абортусу на начин како сам већ описао, код баба, тетака, жена које ,,знају“ и итд. Битно је да све остане у дубокој тајности. Осим инцеста многи су доживјели полни живот баш у овим условима, сељачким, што би неко рекао. И врло често су се дешавале идентичне ствари као у вези инцеста. Али је и у једном и другом случају долазило и до склапања бракова. То се жестоко у сваком случају крило, и свако ко би потегао тему о браку између супружника блиских сродника или супружника, који су прије брака ступали у сексуалне односе, па, долазило је у најмању руку до љутње или свађе, чак и туче. Неке ствари и приче се једноставно не смију потезати.
Једно од тежих полних преступа је педофилија. То јесте полни однос између одрасле особе и предбубертеске дјеце истог или различитог пола. У Југославији се о овоме феномену није много говорило, али се потајно итекако радило, тако да ни сама дјеца нијесу били свјесни да су жртве.
Било је ту још разних парафилија, баш, незгодних у најмању руку, као некрофилија, тј.полни однос са мртвом особом. Али о томе се ћутало, готово као да није ни постојало.
Парафилија, која је била честа код ментално заосталих особа, јесте зоофилија, тј. сексуални однос са животињама. Наравно, овоме нико нарочито није придавао важност, а није се ни знало. А и ако се претпостављало или сазнало, ћутало се.
Оно што се дешавало осим поменутих ствари јесу убиства блиских сродника, најчешће тровањем. Већ сам поменуо баба Анујку. Е, па она је по наруџби блиских сродника правила напитке, при том је учила ове како да их користе и дају жртви, а онда је иста умирала. И то није била једна или двије особе. Видимо да се радило о огромном броју људи. Осим овога, честа су била чедоморства, одмах по рођењу дјетета, најчешће да нико није ни знао да је особа у другом стању. Склоне је на неко вријеме, док не почне порођај, а онда моментално убију дијете, на најмонстроузни начин, углавном.
Опростите, ако сам кога саблазнио овим текстом. Али ето, многе скривене истине се прећуткују и затрпавају. Било би и још да се прича о многим стварима, посебно о породичним проклествима, најчешће присутним у патријахалним срединама попут Црне Горе. Балкан, а чији је центар државе бивше Југославије, крије многе тајне. Осим оних очигледних појава, попут ратова, национализама, које зна читав свијет, ту су и мрачне тајне, које се шапатом изговарају.
Милош Лалатовић
