Другог новембра 2025. године у свим новинама и порталима у Србији ударна спортска вест је била: „Срђан Благојевић више није тренер Партизана”.
„Црно-бели” су тог дана издали и званично саопштење у којем је стајало: „На предлог потпредседника за спортска питања, господина Предрага Мијатовића, Управни одбор Фудбалског клуба Партизан донео је одлуку о смени тренера првог тима, господина Срђана Благојевића. У наредне две утакмице, до репрезентативне паузе, екипу ће предводити помоћни тренери Марко Јовановић и Ђорђије Ћетковић, а о даљим одлукама јавност ће бити обавештена током репрезентативне паузе. Фудбалски клуб Партизан се захваљује господину Благојевићу на досадашњем раду и жели му много успеха у наставку каријере”.
Деветог марта 2026. године спортска вест дана је: „Срђан Благојевић опет тренер Партизана.” Ни овај пут није изостало званично саопштење:
„На данас одржаној седници Управног одбора Фудбалског клуба Партизан извршена је анализа спортских резултата од старта пролећног дела првенства. Резултати су за клуб неприхватљиви. Додатно је оцењено да је неопходно да се предузму активности како би се криза резултата, а посебно криза стручног рада, зауставиле. Управни одбор је већином гласова (4-1) именовао Срђана Благојевића за новог шефа стручног штаба. Нови стручни штаб ће са радом почети сутра, 10. марта 2026. године”.
Невероватно. Неозбиљно чак и за неки сеоски клуб, а камоли за вишеструког првака Југославије и Србије. Када је Благојевић смењен Партизан је био лидер на табели, а на зимску паузу је отишао са четири бода предности. Само три месеца касније заостаје чак десет бодова иза лидера Црвена звезде, а игра „црно-белих” је досадна, анемична и далеко од доброг. Тим је очигледно неспреман. Ужас.
Шта ће данас Срђан Благојевић рећи својим играчима, како их повести на тренинг, како увежбавати неке комбинације, како их уверити да морају више да трче, да чешће шутирају на гол, када је почетком новембра добио лекцију да је све узалуд, да резултати нису у првом плану, већ једноставно да неко очигледно изван клуба вуче све потезе и продужава „црно-белу” агонију.
Клуб из Хумске је већ годинама у великим проблемима. Наравно да се може расправљати и причати о разлозима таквог стања, о спонзорима који су годинама заобилазили Хумску, једне гурали напред, а друге у „канал”, о опросту банкарских кредита, али ситуација је таква каква јесте, а крај Партизановог посртања се и не наслућује.
Жалосно је да легенда клуба Предраг Мијатовић срља из грешке у грешку, жалосно је да се тренери мењају као на текућој траци, жалосно је што се рад са млађим категоријама запоставио, жалосно је да су се за велике паре доводила наводна појачања сумнивог квалитета, жалосно је да су трибине све празније и празније, жалосно је да публика стално скандира „управа напоље”, жалосно је, једноставно, толико тога да је одавно прешло границу коју ће Партизанов навијач да толерише. Каква је то политика клуба. Зар та логика није на рубу памети.
Уништен је однос са људима који воле клуб. Једино у чему је популарни Мијат ревносан, а у томе се веома истиче и Расим Љајић јесте стално мољакање и хваљене вољеног вође да им „дарује” који милион евра како би клуб могао нормално да функцонише. Не нуде никакво решење осим што редовно упозоравају навијаче да навијају спортски.
Навијачима је доста парола, обећања, флоскула и демагогије. Доста им је позоришних представа и оваквих игроказа. Желе да Партизан буде клуб на који могу са буду поносни, господски клуб с господским руководством, који се према играчима, тренерима, гледаоцима, легендама, па и противницима односи с поштовањем.
Партизану је дошло крајње време. Одзвонило је. Остаће само споменик, бројни трофеји, анали о великим победама, игрању у финалу Купа шампиона, а у сефу „паучина” и гомила неипуњених обећања. Неки су живели раскошно на рачун трофејног клуба. Увећали су своје банковне рачуне, а клуб довели на руб пропасти.
Милорад Бјелогрлић
