Све што смислим створим га за себе.
Ал’ против себе, против себе, против себе.”
(„Против себе”, Блоцк оут)
Недавно сам на позив Ивана Ћосића био гост у епизоди под називом „Саобраћај и друштво” у подкасту „Још подкаст један”. Међутим, једна од оштрица ове теме показала се тек након што су се микрофони угасили. Наиме, у неформалном разговору, Иван ме је упутио на неколико текстова који су осветлили језиву, готово симбиотску повезаност између безбедности саобраћаја и система трансплантације органа која се тренутно дешава у Сједињеним Америчким Државама. Ова веза и сама мисао о њој ме од тог тренутка прогања и тера на озбиљно преиспитивање.
Саобраћај и медицина су у својој суштини племените науке, посвећене чувању живота и достизању врхунских хуманистичких циљева. Ипак, када се та племенитост провуче кроз филтер нашег социјално-економског модела, а то је сурови, незасити капитализам, ствари полако почињу да добијају мрачну, биополитичку контуру. Зато ћу у тексту који је пред вама свесно искорачити из оквира своје примарне струке и покушати да загребем по пољима економије, политике и социологије. Немојте ми замерити на овом излету; као мастер инжењер саобраћаја, можда сам уљез у тим дисциплинама, али верујем да се ови фронтови више не могу посматрати одвојено. Отворен сам за сваку критику, јер у свету који нас третира као сировину, дијалог је једини преостали простор слободе.
Машина као арбитар опстанка
Проблем безбедности саобраћаја у свету а самим тим и у Србији није само технички, он је дијагноза нашег распадања. Србија заузима прво место у Европи по броју погинулих на милион становника, док нам годишњи друштвено-економски трошкови саобраћајних незгода износе 4,1 милијарду евра. Свака та бројка је нечије дете, нечија мајка, нечији крик. Али у свету „напретка”, у оним стакленим бизнис кулама, тај крик је постао валута.
На улицама америчких метропола, од Сан Франциска до Детроита, одвија се тиха редефиниција људског постојања. Оно што се у националним стратегијама за безбедност саобраћаја назива „Визија нула” (енгл. Висион Зеро) или ти тежња ка нула смтрно страдалих у саобраћају, у овим мојим малим промишљањима може представљати операцију биополитичког инжењеринга.
Аутономна возила (енгл. Аутономоус вехицлес) нису само превозна средства; она су покретни алгоритми који преузимају суверенитет над кретањем и смрћу. Дефиниција је технички јасна, али друштвено опасна: аутономна возила су роботски системи способни да се крећу без људске интервенције, ослањајући се на фузију сензора (лидар, радар, камере, ГПС итд.) и вештачку интелигенцију која доноси одлуке у реалном времену. Ова технологија препознаје препреке, саобраћајну сигнализацију и друге битне ствари за управљање саобраћајем, обећавајући већу безбедност свим учесницима у саобраћају. Једном речју, аутономна возила су инструменти елиминације људске грешке која је, историјски гледано, била један од главних разлога настанка саобраћајних незгода.
Статистика као дијагноза
На глобалном нивоу, саобраћајни систем представља масовну гробницу: годишње у саобраћају живот изгуби око 1,35 милиона људи, што саобраћајне незгоде поставља као водећи узрок смрти деце и младих широм света. Сједињене Америчке Државе су идеално поље за ову анализу. У овом бастиону технокапитализма[1], број погинулих на путевима осцилира око 35.000 годишње.[2] Док те бројке за јавност представљају трагедију, унутар система трансплантације третирају се као витални ресурс. Тренутно у Сједињеним Америчким Државама преко 100.000 људи[2] грозничаво чека на трансплантацију органа. Сурова реалност је да органи најчешће долазе од особа које су доживеле мождану смрт услед траума главе и тако саобраћајне незгоде постају кључни генератор људских органа. Процењује се да чак 20% (једна петина) свих донираних органа у Сједињеним Америчким Државама потиче директно од жртава саобраћајних незгода.[3] На порталу Популар Мецханицс напомињу да је то један од главних разлога зашто се у Сједињеним Америчким државама од возача тражи да се изјасне као донори органа приликом добијања возачке дозволе[1].
Заговорници аутоматизације тврде да би потпуна имплементација аутономних возила и система могла да смањи смртност у саобраћају за невероватних 90%, што би у теорији спасило десетине хиљада живота у Сједињеним Америчким Државама сваке године. Међутим, ова безбедносна револуција директно сече доток свежих органа. Ако ова технологија испуни обећање и сведе незгоде на статистичку грешку, систем трансплантације у Сједињеним Америчким Државама ће се суочити са колапсом понуде, присиљавајући капитал да решења тражи у лабораторијском узгоју или, што је вероватније, у још агресивнијој дренажи тела са глобалне периферије капитала где је употреба нове технологије привилегија, а смрт на путу свакодневна реалност (историјска логика капитала нам свакодневно показује ту тенденцију). Ми се као друштво налазимо пред парадоксом: безбедност и спашавање људских живота у саобраћају производи несташицу органа и смрт на другој страни. Капитализам, у својој незаситости, не трпи вакум. Ако смрт на путевима више није масовна, систем мора пронаћи нове изворе „сировине”.
Шта се нуди као решење
Као одговор на ову кризу коју сами генеришу, амерички технократски систем нуди решења која звуче као научно фантастични манифест, али су у суштини само нови канали за акумулацију капитала. Американцима се обећава будућност у којој ће лабораторије заменити људскост: форсирају се истраживања у области 3Д биоштампања ткива, где се органи конструишу слој по слој као резервни делови у фабрикама и ксенотрансплантације (генетски инжењеринг животиња чији би органи, попут свињског срца, постали компатибилни са људским домаћином)[3][4]. Циљ је јасан: створити синтетизовану и контролисану понуду која не зависи од хаоса на улицама. Међутим, ова „решења” остају у домену приватног власништва и интелектуалне својине великих корпорација, претварајући голи опстанак у претплатнички модел где ће право на живот имати само они чији банковни рачун може да прати темпо развоја науке и лабораторијске иновације.
Паралелно са технолошким и научним иновацијама, држава врши тихи јуриш на суверенитет тела кроз законе о претпостављеној сагласности (опт-оут), где се сваки грађанин третира као подразумевани донор осим ако изричито не докаже супротно[3]. Овакав друштвени уговор је врхунац биополитичке дистопије: он трансформише људско тело из храма личне слободе у државни ресурс, биолошки инвентар који чека на своју прерасподелу. Држава која не може да гарантује основно здравствено осигурање, сада се поставља као власник нечије јетре или срца, третирајући грађанина као „биолошку масу” подложну оптимизацији. То није солидарност, већ експропријација меса; то је финални чин машинизације човека где смрт више није крај, већ процес у којем држава, као врховни менаџер, врши последњу екстракцију вредности из наших тела.
Сада се поставља питање, како то да у Америци, која се куне у „индивидуалне слободе” и „свето право приватне својине”, на крају ту исту својину (тело) одузима кроз бирократски аутоматизам?
Од утилитаризма до машинизације тела
Овде на сцену ступа хладна оштрица утилитаризма. Филозофија која мери срећу највећег броја људи кроз суву рачуницу. Утилитаризам би без оклевања подржао увођење аутономних возила, јер је број спасених живота у саобраћају већи од броја оних који ће умрети због недостатка органа. Али, ова хладна калкулација нас уводи у простор у којем људско биће губи статус субјекта и постаје пуки „резервни део”.
Из перспективе биополитике, држава и корпорације више не управљају само грађанима, већ њиховим телима као биолошким материјалом. Капитализам је од наших тела направио ресурсе. Ми смо „заробљени у непокретности” система који нас види као биолошки материјал. Машинизација тела је крајњи стадијум овог процеса. Наше тело је вредно само док је функционално или док се његови делови могу реинтегрисати у систем продуктивности. У свету где машина замењује возача, човек престаје да буде субјект саобраћаја и постаје објект медицинске логистике. То је тријумф профита над хуманизмом, где се чак и смрт мора оптимизовати. Када аутономна возила елиминишу „природни” прилив органа, систем прелази у фазу агресивне потражње, где се етика повлачи пред логиком профита.
Социологија моћи и класни јаз
Ко ће возити та аутономна возила? Сигурно не деца одрасла у сенци јаловишта из Бора или радници који мотају каблове за минималац. Аутономна мобилност ће, баш као и квалитетно здравство, бити привилегија прве класе. Овде видимо брутални класни јаз: богати ће се возити у безбедним, паметним аутомобилима који не греше, док ће људи у сиромашним и неразвијеним земљама и даље страдати на неуређеним улицама, обезбеђујући органе за оне који могу да плате.
Овде долазимо до „Теорије светског система” од Имануела Валерштајна[6]. Сједињене Америчке Државе, као центар (први свет), оптимизује своју унутрашњу безбедност путем високе технологије. Међутим, тај центар не одустаје од потребе за биолошким ресурсима. Када „домаћи” извори органа (жртве незгода у САД) пресуше услед аутоматизације, капитал ће се окренути ка земљама на периферији и полупериферији капитала.
Дакле постоји велики ризик да ће ове земље постати (ако већ нису) биолошке депоније и рудници органа. Док ће се елита возити у безбедним, аутономним капсулама, становништво неразвијених земаља остаје изложено хаотичном саобраћају и системском сиромаштву које их приморава на продају делова тела.
Можда овде можемо говорити о медицинском неоколонијализаму јер проток органа прати ток капитала, одоздо нагоре. Експлоатација природних ресурса (литијум, кобалт, бакар, злато итд.) сада се допуњује експлоатацијом људског тела. „Резервни делови” за грађане првог света више неће долазитие само са путева у Калифорнији, већ из земаља Азије, Африке, Балкана или са ратом разорених подручја.
Скретничар
За разумевање ове наше приче може нам послужити мисаони експеримент заснован на етици. Реч је о експерименту под називом „Проблем скретничара” (енгл. Троллеy проблем) који истражује морални конфликт између утилитаризма (постизање највеће користи за највећи број људи) и деонтолошке етике (апсолутна морална обавеза према појединцу). Експеримент поставља субјекта пред дилему: да ли пасивно дозволити смрт пет особа на шинама или активно интервенисати и скретницом преусмерити воз на колосек где ће страдати само једна особа. У контексту друштвене критике, овај проблем се често користи за илустрацију „немогућих избора” које намеће систем; док се етичка расправа фокусира на то кога жртвовати, потпуно се занемарује питање ко је поставио шине, ко управља возом и зашто су одређене друштвене групе увек те које су фиксиране за колосек „неизбежног напретка”. Оваква редукција живота на статистичку калкулацију (енгл. утилитариан цалцулус) служи као идеолошко оправдање за оно што се у економији назива „колатералном штетом” (енгл. цоллатерал дамаге).
Иван Карамазов и враћање карте
Овај филозофски заокрет оштро пресеца саму срж технократског оптимизма, враћајући нас на суштинско питање цене којом плаћамо „прогрес”.
У овом јуришу ка „савршеној хармонији”[7] безбедног саобраћаја, немогуће је заобићи Ивана Карамазова и његову чувену побуну против будуће среће која се гради на патњи невиног. Ако је темељ те нове, дигиталне утопије, у којој нико не страда на улицама Сан Франциска, изидан на тихој дренажи и биолошком комадању неког човека са периферије капитала, онда је та хармонија дубоко нелегитимна. Достојевски нас кроз Ивана подсећа да никакво „царство разума” не може оправдати систем који људско биће третира као биолошки кусур. У свету где нам се нуди „улазница” за стерилну будућност по цену претварања слабијих у резервне делове, наша је једина људска обавеза да ту карту љубазно, али одлучно вратимо. Јер, напредак који се храни онима који су већ фиксирани за колосек неправде није цивилизацијски искорак, већ финални чин канибализма упакованог у алгоритамску ефикасност.
Једноставно, не смемо пристати на систем који безбедност једног човека условљава несрећом другог.
Одбацивање улоге резервног дела
Ова размишљања нису само о технологији, већ о моћи. У Сједињеним Америчким Државама, тај фронт је јасан: то је борба између алгоритамске оптимизације и људске аутономије. Када улице постану савршено безбедне, оне постају савршено опасне за друштвени уговор.
Не смемо дозволити да нас заслепи сјај нових технологија. Иза сваке „спасене” главе на америчком путу стоји потенцијално изгубљен живот на другој страни. Држава више није само чувар реда, она је менаџер биолошког инвентара.
Оштрина овог проблема лежи у чињеници да се технолошки напредак продаје као хуманизам, док у позадини врши радикалну дехуманизацију.
Ако град више није простор слободног сусрета, већ логистички центар за циркулацију капитала, онда смо ми већ поражени. Наша једина одбрана је радикално одбацивање улоге „резервног дела”. Будућност коју нам нуде је стерилна, тиха и метална. На нама је да ту тишину разбијемо истином о цени таквог „напретка”.
Игор Велић, мастер инж. саобраћаја
Референце
[1]Технокапитализам означава савремену, агресивну фазу капиталистичког система у којој висока технологија (вештачка интелигенција, роботика, биотехнологија итд.) престаје да буде пуки алат и постаје примарно средство акумулације профита и друштвене контроле. За разлику од класичног индустријског капитализма који је експлоатисао мануелни рад, технокапитализам врши екстракцију вредности директно из података и биолошких процеса, третирајући људско тело као „биолошки инвентар” подложан алгоритамској оптимизацији. У овом поретку, технолошки прогрес у центру (првом свету) служи као механизам за успостављање нових облика доминације над периферијом, где се технологија користи за ефикасније управљање животом и смрћу као тржишним ресурсима.
[2]Тревор Енглисх, „Wхy Дриверлесс Царс Мигхт Цаусе ан Орган Схортаге”, 4. фебруар 2020, хттпс://интерестингенгинееринг.цом/ (приступ 29.4.2026.).
[3]Иан Адамс, Анне Хобсон, „Селф-Дривинг Царс Wилл Маке Орган Схортагес Евен Wорсе”, 30. децембар 2016, хттпс://слате.цом/ (приступ 30.4.2026.).
[4]Порландо, „Аутономоус Вехицлес анд Орган Донатионс”, 12. март 2019, хттпс://унинтендедцонсеqуенц.ес/ (приступ 30.4.2026.).
[5]Кристин Хоусер, „Селф-Дривинг Царс Wилл Саве Ливес, Бут Wилл Тхеy Цаусе Орган Схортагес?”, 17. јануар 2018, хттпс://футурисм.цом/ (приступ 29.4.2026.).
[6]Имануел Валерштајн (енгл. Иммануел Wаллерстеин) и његова теорија светских система (енгл. Wорлд-сyстемс тхеорy) представљају макросоциолошку парадигму која анализу друштвених промена и економских односа измешта са нивоа националне државе на ниво глобалног система као јединствене целине. Валерштајн напушта концепт „модернизације” и уводи модел капиталистичке светске привреде (енгл. Цапиталист wорлд-ецономy) која је од 16. века структурно подељена на центар (језгро), полупериферију и периферију. Ова подела није само географска, већ означава хијерархијску поделу рада у којој центар, путем високотехнолошке производње и финансијске доминације, присваја вишак вредности из сировински богате и радно експлоатисане периферије. Полупериферија у овом систему игра кључну стабилизаторску улогу „тампон зоне”, спречавајући директну конфронтацију између екстрема. Његов рад наглашава да је неразвијеност периферије директна последица развоја центра, а не фаза кроз коју свако друштво природно пролази.
[7]У роману Браћа Карамазови од Ф. М. Достојевског, лик Ивана Карамазова износи један од најснажнијих етичких аргумената у светској књижевности. У поглављу „Буна”, он одбацује концепт „будуће светске хармоније” (раја или савршеног друштва) уколико је цена те хармоније неоправдана патња макар и једног недужног детета. Иваново „враћање улазнице” Богу или прогресу представља радикално одбијање утилитаристичке логике која оправдава средство циљем. У контексту ове колумне, тај мотив служи као филозофска брана против технократског оптимизма првог света: ако је цена савршено безбедног саобраћаја у Америци биополитичко комадање и дренажа органа са глобалне периферије, онда је таква „хармонија” морално неодржива и мора бити одбачена.
