Бог благословио те ваше црне униформе и фантомке, кациге и качкете набијене на очи, визире и тамне наочари. Прво, не види се крв. Туђа крв. Друго. Нико вас неће препознати. Ни родитељи, ни рођене жене, ни деца. Остаћете сами са својим крвавим тајнама. Можда се некад, после трећег пива, похвалите неком јарану из кордона како сте оном шупку поломили носину или ону прдару отресли о асфалт, како сте намерно увртали руке и ноге терористима које сте убацивали у марицу. Коментарисаћете студенткиње, њихове голе ноге и стомаке, сложити се како је сада лакше, лепше и једноставније кад сте у истом строју са колегама из Бањалуке и разним кримосима, ако ништа, безбедније је, добро је што су и кратковрати становници теретана обукли ваше униформе.

Тући ћете и хапсити дете оног пекара код кога купујеш бурек, избићете зубе васпитачици из обданишта код које свако јутро остављаш свог принца, да га она чува, храни и прича бајке, испрскати сузавцем и набити на пендрек доктора који ти је оцу оперисао простату, ко их јебе, то је бунт глупих и лењих који нису умели да се снађу. Теби је добро. Уживаш. И све што урадиш у овом тренутку, чини ти се да је заувек некажњиво. Ухапсиш без разлога, не покажеш легитимацију, пребијеш, накалемиш отпор приликом хапшења, претње по живот једног човека и једне уже и шире фамилије, скинеш униформу, ако ниси у униформи не мораш ни то, и са ортацима на фудбал.

Једва чекаш сутра. Да ломиш, да се курчиш, уживаш у оклопу који си навукао на себе и који те чине нерањивим, да безочно лажеш да су они први почели, иако снимци говоре сасвим другачије. Фантомка те штити од властитих очију, презиме са униформе и значку са бројем си скинуо јер је тако рекао командир. Али то је против закона и против правила службе? Да, али командирова се не пориче. Зато што је то њему рекла министарка коју он кара, а њој је то рекао онај који не кара а чија се, такође, не пориче. А то што ћу ја да ти кажем да овог тренутка браниш зло и подлост, лудило и бес, лоповлук и властољубље, разбиће се као шампањац о новопоринути брод. Назови то хормоналном прдњавом. Ти само радиш свој посао.

Шта си још учио у Каменици? Ту си да штитиш и чуваш, да се слаби у твом присуству осећају сигурно, да знаш ко је Пане Ђукић и ко је био први попечитељ внутрених дела у Кнежевини Сербии, да силу која ти је дата не смеш да злоупотребљаваш, да и када хапсиш, хапсиш људско биће, да не смеш бити истетовиран. Чекај, па како је овај што у кордону стоји поред тебе шарен као киоск, ту су и Лазар и Душан и Острог и Грачаница. А да, он одрађује неко разбојништво, да му се то склони из досијеа. Не смета ти ни то што знаш да је рента полицајац, не смета ти ни то што си га неколико пута хапсио. Док је диловао у гимназијском дворишту… Не смета ни то што заједно обогаљујете оне који само хоће да живе у уљуђеној држави, без лоповлука и корупције, без диктатора… Оно најбоље што у овом тренутку ова земља има. Они су терористи.

Онај из Владе, што сваку коју кресне остави у стану од сто квадрата, он се снашао, оне о чије се гузове олупало више јаја него за кајгану у већем гарнизону а сад су у амбасадама и конзулатима, оне не сметају, путеви и мостови скупљи од хималајских, ни то ти не смета, само, јебига, кад се не би рушили, оно што је радило по станичним ресторацијама па купило дипломе и сад министрује, оно што сруши цркву да направи бурдељ, јебига, они што зидају по парковима, поклањају земљу Арапима, ни то не смета, не сметају продавци Косова и оне јадне Србадије, тамо, на сад толико далеком Југу, сметају они који нуде доброту, преображај, слогу и љубав и који су довољно и млади и наивни да би и праштали.

Мука је соколе што спаваш са тим црним куртоном на глави, што се бријеш и умиваш преко те фантомке, чега се ти то, соколе, плашиш. Сад се мало одмори, па сутра где те баце. Да чуваш брлог испред Председништва, у Нови Сад, у Земун. И гледај да у марицу убациш неког голобрадог. Да му се усереш у цео живот. Да се истраумира заувек. Њему притвор није навика као том твом ортаку из кордона.

Само запамти. Живот није што и пољем прећи. Кад год кажеш да имаш неке планове, Бог се гласно насмеје. Бивало је и да су неки у гаћама ишли сокаком. Питај оца. Он се тога сећа сигурно. Још си премлад да туђу крв и сузе носиш на рукама и униформи. И да знаш. Ако се икад формира нека нова власт, ти сигурно верујеш да неће, највише кандидата биће за место министра за освету и реваншизам. Само што ови мамлази које сутра будеш хапсио и тукао, то, срећом, неће дозволити. Мој соколе.

П. С. Отац ти поручује да ове године на славу не долазиш.

Синиша Ковачевић (Извор: Радар.рс)

ФОТО: Фонет/Зоран Мрђа