Незахвално је бавити се „пророковањем“, али оно што је извесно јесте да овај надувани балон мора да пукне, истиче члан Покрета слободних грађана (ПСГ) и истакнути српски глумац Сергеј Трифуновић.
Његова опаска уследила је на питање како види разрешење нагомиланих друштвених напетости и трајуће политичко-институционалне кризе у Србији, као и могу ли студентски протести и бунт, отпочели након трагедије на новосадској железничкој станици, учинити неопходан пробој ка бољем и праведнијем друштву.
Трифуновић опомиње да смо као друштво дозволили „да ствари оду предалеко„, а да је режим „боцкао и померао границе сваким нашим нечињењем„.
„Ово друштво, заостало, неемпатично, ненавикнуто на демократију, еутаназирано у сваком смислу, пропуштало је да реагује и уваљивало се дубље и дубље у све веће недаће и блато. Међутим, десило се оно што се дешава откад је света и века – смена генерација. Ови млади људи су јасно и гласно рекли: не пристајемо да живимо у оваквој држави“, оценио је Трифуновић за „Озон Пресс“ и додао да се новој генерацији догодио и моментум: „ако је режим једанаестогодишњем дечаку (масакр у Рибникару) макар метафорично ставио пиштољ у руке, Урошу Блажићу (убиства у околини Младеновца) је то, имајући у виду неовлашћени арсенал оружја који је његов отац, члан СНС, држао у кући, урадио готово буквално. Ако се узму у обзир небројене пријаве полицији за његово насилничко понашање са никаквим исходом, то само појачава и потцртава тај поступак„.
Трифуновић, даље илуструјући обневиделост и, како каже, отупелост нашег друштва, наглашава да смо после Рибникара и Дубоне, потпуно превидели оно што се догодило трећег дана, 5. маја – а у некој, „претпостављено нормалној и уређеној земљи, то би било довољно да падне влада: педагог из вртића у Оџацима, пријављен је за сексуално узнемиравање деце старосне доби до шест година!“.
„Питамо се, како је могуће да осуђеном педофилу буде дозвољен рад са децом? Одговор је крајње једноставан: његова једина квалификација је била чланска карта владајуће Српске напредне странке“.
По његовим речима, код младих и освешћених, двапут реновирана и отварана зграда Железничке станице у Новом Саду, „на којој се украло више милиона евра„, са 15 настрадалих људи, и то само четири месеца после другог отварања, означило је подвлачење црте и време за одлуку.
„Млади су садашњост и будућност Србије. Очи свих нас су упрте у њих, они су наш глас, савест и нада. И звезда водиља. Ако смо ми сами били индиферентни, немоћни, они нису. И зато их треба пратити“, јасан је Трифуновић, иначе бивши председник ПСГ-а.
На констатацију да су овде „кризе са унутрашњим и страним непријатељем“ постале толико учестале да су и прозриве, те да се чини да и медијским манипулацијама најподложнији постају на то имуни (последње отровне стрелице слате од власти према студентима из Хрватске, тобоже агентима страног утицаја и „афера“ са српским студентима који имају држављанство Хрватске коју су произвеле Вечерње Новости), Трифуновић каже да „радикали и постоје искључиво на кризама које сами производе“, док оне праве, како наводи, не умеју да хендлују.
„Реаговати на сваку њихову бљувотину, којих на дневном нивоу има превише, губљење је времена. Требало би деловати онако како ова деца делују: захтевати реакцију надлежних институција. У аутократској, партитократској држави – уређеној према мозгу једног лика, који је служио ‘најгорем шљаму’ званом Шешељ и стрпљиво вребао своју шансу из прикрајка – институције су одавно уништене. Та деца их успостављају самим тиме што траже оно основно због чега оне уопште и постоје, а то је деловање“.
Упитан шта би видео као приоритете по промени власти, кад год до ње дошло, као и може ли Србија и њено друштво успети ако по смени власти изостане „6. октобар“, Трифуновић је рекао да је најпрече „успостављање једне од најважнијих институција једне државе, правосуђа„.
„Када би се процесуирали сви они који су се бавили корупцијом, пљачком, убиствима, тада ће се правосуђе успоставити. То је катарза која нам је свима неопходна – да буде недвосмислено јасно да се такве ствари не могу и не смеју убудуће некажњено радити“, закључује Трифуновић, уз симболичко запажање, „да смо 6. октобра ‘обесили Миру и Слобу на Теразијама’, са главом наопачке као Мусолинија и Клару Петачи, не бисте чули за Александра Вучића„.
