У српској историји, пораз никада није био крај – он је постајао темељ идентитета. Од Косовског боја до ратова деведесетих, Срби су учени да слава не долази кроз победу, већ кроз страдање. Тако се губитак претварао у узвишени чин, а смрт у “духовну победу”. Тај модел мишљења постао је камен-темељац народног погледа на свет – али и оруђе у рукама оних који су знали како да га искористе.
Српска православна црква (СПЦ), уместо да буде глас разума и вере у мир, у кључним моментима постала је идеолошки стуб политике национализма. Уместо хришћанске поруке о љубави и праштању, доминирала је реторика светосавске идеологије – онаква какву су је обликовали политички и духовни ауторитети током распада Југославије.
Светосавље као политичка идеологија
Свети Сава јесте зачетник српске духовности и образовања, али у савременој употреби „светосавље“ често није религијска традиција, већ политичко-идеолошки наратив. Тај наратив поистовећује нацију са вером, православље са државотворношћу, а Цркву са националним интересом. У таквом оквиру, Србин може бити само православац, а непријатељ није само други народ – већ и друга вера.
У том духу, СПЦ током ратова 1990-их није стајала по страни. Напротив, пружила је духовни и симболички легитимитет пројекту који је имао за циљ етничко чишћење, поделу територија и доминацију у име „очувања вере и народа“. Томанић прецизно документује како су свештеници благосиљали војнике, како су епископи величали лидере попут Караџића и Младића, и како је целокупна црквена хијерархија ћутала пред злочинима који су почињени у име те идеологије.
Патријарх Павле – светац или саучесник?
Патријарх Павле је често доживљаван као оличење скромности, тишине и духовности. Међутим, Томанићева анализа доноси знатно сложенију слику. Док је народ веровао да их води морална фигура, у стварности је СПЦ, са Павлом на челу, ћутала када је требало да виче, и говорила када је требало да заћути. Није било јавне осуде ратних злочина, нити позива на безусловни мир – већ су, између редова, стизале поруке о „одбрани светиња“ и „природном праву на борбу“.
Једна од најупечатљивијих констатација у књизи јесте да је СПЦ, после година хушкања, када су дошле последице – санкције, изолација, масовна страдања – побегла у тишину, у „мишју рупу“, док су хиљаде голобрадих младића остале да изгину. А када се све завршило, из Цркве је стигла „трећа опција“ – позив на помирење и духовни мир. Но, та трећа опција није утеха – не за родитеље погинулих, не за оне који су изгубили домове, ни за било кога ко је био изманипулисан митом да је губитак заправо узвишеност.
Мит који убија
У српској култури пораз није само прихваћен – он се слави. Косовска митологија учи да је боље изабрати небо него земљу, вечност уместо садашњости, смрт уместо компромиса. Тај мит је, међутим, у рукама националиста и делова СПЦ, прерастао у опасну идеологију смрти. Њоме су се правдале агресије, оправдавали злочини, ширила мржња, и учвршћивала идеја да је борба увек праведна – без обзира на цену.
Највећи апсурд светосавске идеологије у рату јесте то што се пораз славио чак и док је био стваран – док су градови падали, док су људи гинули, док се народ селио, говорило се о „духовној победи“. Уместо да се трага за решењем, народ је храњен причама о вечном страдању и небеској правди.
Ко је платио цену?
Док су се политичари и свештеници позивали на духовне циљеве и „одбрану отаџбине“, цену су плаћали обични људи. Младићи су слани на фронт без довољно знања, опреме или разлога. Њихове смрти су романтизоване, њихова тела коришћена као симболи, а њихове породице остављене да се носе са тишином институција које су их најпре слале у рат, а потом заборавиле.
У том контексту, СПЦ није била заштитник народа – већ идеолошки амортизер пропасти, институција која је помогла да се губитак лакше прогута, да се бол објасни као „смисао“, а крв прикаже као жртва.
Морамо разбијати илузију о неутралности Цркве и показати како су светосавска идеологија и митологија пораза коришћене за одржавање националистичке политике и ратног стања свести. Тај наратив још увек живи, али га је крајње време раскринкати.
Јер ако наставимо да славимо поразе, осуђени смо да их понављамо. Ако се вера користи да оправда мржњу, она престаје бити света. И ако институције које би морале да чувају живот – шире поруке смрти – онда више нико није сигуран.
Трећа опција није ствар избора – она мора постати прва: истина, одговорност и мир.
Ђакон Бојан Јовановић
