Зашто су политичке промене у Србији толико ретке? Зашто циклуси једне владарске касте трају по деценију, најкраће? Зашто се бирачи толико тешко одлучују за нова лица у политици односно зашто и како после свега што знају о вечитим политичарима изнова бирају опет њих а не промене? Да ли у Србији уопште функционише демократија ако нема редовне смењивости власти? Зашто Срби и други грађани Србије који су бирачи не мењају политичаре на власти у непрестаној потрази за бољим вршиоцима јавних функција, што би требало да је суштински циљ сваке владавине народа? И, коначно, како је могуће да просечан грађанин и бирач изједначава све који се баве политиком кроз ону чувену максиму „сви су они исти”, тј. како могу бити исти они који су деценијама на власти и они који никада нису вршили власт, они који су дубоко у криминалу и корупцији и они који се часно баве политиком? Чему се, дакле, уопште нада српски бирач ако су у политици „сви исти”?
Морам признати да ме ова питања дуго муче и да на њих немам довољно прецизних одговора. Могу само да пробам да додатно изанализирам ове мистерије српског бирача.
Сви политичари су исти
У питању је једна од вероватно најфреквентнијих политичких флоскула која нема никаквог смисла јер нити су сви људи исти нити сви политичари могу бити исти. Једни су на власти, други у опозицији, једни су годинама на власти, други никада нису били, једни су корумпирани, други нису, једни држе до свог програма, други дају лажна обећања, једни су прелетачи а други не, једни су неморални, други су часни, једни су интересџије, други не траже корист.
Власт и опозиција – то је исто
Тек је бесмислено рећи да су исти они који су на власти и они који су у опозицији. Апсолутна одговорност у политици припада само онима који су на власти. Неки из опозиције могу бити делимично одговорни ако су лажна опозиција и индиректно одржавају лошу власт или ако не раде довољно на смени лоше власти, ако не сарађују унутар опозиције, немају конкретне предлоге шта би они урадили да су на месту власти, али то је нешто сасвим друго.
Неспремност за политичке промене
Фасцинантна је неспремност српског бирача за политичке промене. Гледати већ 35 година исте политичаре и странке на власти делује потпуно ненормално. И да су сви добро радили свој посао требало би их променити јер су по природи ствари остарили, заморили се, изгубили снагу и креативност, а камо ли ако су у питању доказани политички преваранти и лопови, умешани у све могуће облике криминала и корупције. Просто је шокантно да на политичкој сцени још увек имамо Војислава Шешеља, Ивицу Дачића, Александра Вучића, Александра Вулина,… Када им је доста, до када мисле да владају, да се баве политиком а да мимо политике никада ништа друго нису радили у животу? До када грађани мисле да их трпе, зашто их не мењају, зашто дозвољавају политичке монополе, преношење политичке функције са оца на сина – неке су од највећих мистерија српског бирача.
Треба констатовати и да у мањем делу бирачког тела, које је углавном у градовима и високобразовано, постоји релативно лако одустајање од свог политичког избора и вечно тражење новог представника на истој страни политичког спектра. На примеру левог, прозападног или тзв. грађанског бирача, то је кренуло са падом и распадом Демократске странке, па су се исти бирачи кретали од Чедомира Јовановића преко Саше Радуловића и Саше Јанковића до Драгана Ђиласа и Здравка Поноша, покушавајући да пронађу своју политичку опцију. На десници постоји делимично слично кретање од СПО и ДСС-а преко Двери и Народне странке до др Бранимира Несторовића. То су бирачи који не мењају своју идеологију већ оне за које мисле да треба да их представљају. И то је природно и нормално: ако ниси задовољан оним ко те представља, ако је он изневерио програм, идеш даље и тражиш новог представника идеологије за коју се залажеш. Међутим, у свему томе има и политичке нервозе и нестрпљења, претераног критизерства и олаког мењања странака и лидера, што говори и о одсуству политичке културе и традиције у Србији. Природније би било да редовно гласаш за своју идеолошку опцију, примера ради либералну, социјалдемократску или конзервативну, без обзира ко је њен лидер, а да унутар ње трагаш за бољим лидером или бољим учинком на изборима. Код нас нема јасних и идеолошки профилисаних политичких организација попут Демократске странке и Српског покрета Двери, што додатно отежава конституисање нормалног демократског поретка.
Замерке Дверима и одсуство истих замерки другима на десници
Интересантан је политички феномен Двери којима се максимално налазила свака „грешка” и олако оцрњивала. Са друге стране једном Милошу Јовановићу није замерено „вино са Вучићем” као бившем председнику Двери, нити је изгубио на популарности због „Вучевићевог мача”, др Бранимиру Несторовићу је опроштено што није дао већину за смену напредњачке власти у Београду, а можемо замислити какве би реакције биле да су то Двери урадиле, ПОКС-у се заборавило седење у локалној власти са СНС-ом, Милошу Парандиловићу нико никада није замерио изборну сарадњу са жутима, зеленима и другим прозападним грађанистима а Двери су растргнуте због Савеза за Србију?! Ето још једне мистерије, овога пута десног српског бирача, али то је посебно питање за неку другу анализу.
Бошко Обрадовић, политиколог и председник Политичког савета Двери
