Гледајући кроз сузе ову децу сетила сам се ратних филмова и сцена у којима ослободиоци улазе у градове и села.
Та радост, сузе, смех, дух заједништва у коме је свако сваком онај најрођенији…
Деца су нас ослободила и пре смене власти.
Неке су ослободили страха.
Неке су ослободили туге.
Неке су ослободили жеље да нестану из овог Мордора патње, бола и неправде.
Какав контраст вођиним караванима срама!
Караванима у којима су они који “воле Србију”!
Каравани љубитеља “пристојне Србије” плаћени новцем “непристојне Србије”.
Људи у караванима “Пристојне Србије” сматрају да је у реду да се у Србији дешавају трагедије, јер се трагедије дешавају у целом свету.
Људи у караванима “Пристојне Србије” мисле да је оправдано газити и бејзбол палицама пребијати “непристојну Србију”
Људи у караванима “Пристојне Србије” мере своју љубав према Србији и вођи степеном мржње према онима са друге стране.
Зато су затечени овом љубављу која се ваља од Београда до Новог Сада.
Не знају шта је то.
Не знају како да се носе са тим.
Мирис који шире ова деца их плаши и трује.
Мирис слободе и пролећа усред зиме.
Александра Ћурчић
