Студенти штафетни ултрамаратонци, који трче већ девети дан ка Бриселу, стигли су вечерас у Минхен, где су дочекани на Одеонсплацу, једном од главних градских тргова, где су претходно дочекани и студенти који су возили бицикле до Стразбура. Дочекали су их грађани, сада већ уобичајено, црвеним тепихом, повицима “пумпај” и дувањем у пиштаљке, доделивши им медаље. Одата је и пошта за убијене у Рибникару, Дубони и Малом Орашју пре две године, као и за страдале у паду надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду.
“За нас то није само трагедија коју памтимо, већ је то рана коју носимо. Бити овде на почетку нечег новог, далеко од куће, у Минхену, не значи да бежимо. Напротив. Носимо их са собом, носимо их кроз сваки километар који пређемо. Вечерас бисмо желели да им посветимо тишину, која нас упорно подсећа за шта се боримо. Вечерас ћутимо 18 минута, за све њих и њихове породице“, рекао је студент који је одржао говор.
Грађани су направили шпалир око црвеног тепиха, а развили су и транспарент „Минхен против машинерије“, алудирајући на транспарент „Машинци против машинерије“, који је један од симбола протеста студената у Београду.
Окупљени су носили српске заставе и балоне у црвеној, плавој и белој боји. Присутан је и велики број редара који брину да све прође у најбољем реду, а ту је и полиција.
Припадници српске дијаспоре развили су и транспарент „Рачунајте на нас“. Како су неки од њих рекли за Н1, студенти су их ујединили, и сада широм Немачке сарађују како би организовали дочеке за њих. Додали су и да се раније нису познавали.
Већ традиционално, студенти су направили заједничку фотографију, са транспарентом „Минхен против машинерије“.
Скуп је почео обраћањем представника српске дијаспоре, након чега је блокадни хор, пре него што су студенти пристигли, извео „Тамо далеко“. Отпевали су и „Ово је Србија“ и „За милион година“.
Ноћ ће провести код домаћина из српске дијаспоре, а тркачи данас настављају ка Аугсбургу.
ФОТО и ТЕКСТ: Н1 Принтскрин
