И после највећег протестног скупа против власти у историји, Срби се, као и увек и као у свему, деле. Овога пута на оне који беспоговорно стоје уз Студенте и матуранте међу које спада и аутор овог текста, и оне који траже зрно мрака и у сваком зрну сунца, који се у виду Студентског покрета поново рађа у Србији.
„Салонски“ душебрижници и кибицери као и политички коментатори на мрежама, у студентске протесте гледају очима свог искуства и свог поимања стварности. Упорно желе да ту препаметну младост Србије упреподобе на ниво живота сопствене памети која је вековима далеко од нивоа живота и памети на који се наша академска младост успиње. Студенти неће тегобу живота коју смо ми успоставили по правилима наше друштвене праксе.
Чак и они, који су са мном провели пола живота у протестима против власти, ваљда из страха да им преостало време кратких живота не прође у тоталитаризму, очекују да Студенти уклоне са власти епско зло које је заробило државу. Као да су Студенти терористичка организација која све наше фрустрације решава по кратком поступку.
„Окупили смо се у оволиком броју, а ништа се није догодило“ – каже мој дугогодишњи саборац, а из мора коментара разочараних „салонских“ кибицера на друштвеним мрежама, цитираћу један баш карактеристичан.
„По свему виђеном, ни систем ни режим нису угрожени. Све је било под савршеном контролом. Пинк, Информер и остали су правили приче како су у опасности студенти у Пионирском парку, који „желе да уче“. Са друге стране, пуно парола, великих речи, али суштински, нема ко да поведе људе. Све је то лепо – протестни туризам, перформанси и остала кореографија, али ми се и даље вртимо укруг и Вучић нам је и даље на власти“ – крај цитата.
Зар то није одраз тегобности наших живота кад неко доброту, љубав, веселост, истрајност и креативност Студената приликом Маршева слободе кроз Србију, назива протестним туризмом.
То је оно о чему сам говорио на почетку коментара. Гледање на Студентски покрет, који је за само неколико месеци учинио за друштво више него сви политички фактори од деведесетих година заједно, кроз перископ наших политичких, идеолошких и духовних разлика. Нашом бесмисленом потребом за вођом као да смо стадо. Наших траума и подела у прошлости. Заборављамо да смо били изложени вишедеценијском медијском испирању мозгова које су обављали сви режими од распада бивше велике државе.
Занемарујемо и то што је актуелни режим упрегао медијску машинерију која 24 часа дневно, седам дана у недељи, сеје непријатељство и мржњу према тој нашој младости која жели само да државне институције раде свој посао. И која стоји усправно не желећи да савије кичму пред шљамом који је заробио друштво. За разлику од наших, студентске мозгове медији слобизма, шешељизма и вучићизма не дотичу.
И није тачно да се 15. марта није ништа догодило. Упркос свим невидљивим таласним топовима, кровним бацачима камења, батинашима и трактористима, упркос претњи да ће 15. марта држава свирати крај протеста, Студенти су прави победници, јер су спречили планирано крвопролиће после којег би неостварени вођа фудбалских хулигана на месту председника, завео ванредно стање и тиме, како је рекао у најави, одсвирао крај протестима.
Друштвеног маргиналца и хулигана из прошлог века на месту председника, поново је насамарила паметна младост Србије, тако што је предухитрила његове намере. У свом саопштењу они су то овако објаснили, цитирам: „Као носиоци одговорности, преусмерили смо окупљање од Скупштине према Славији, одлучни да избегнемо сваки облик насиља.
Ипак, док смо у тишини одавали пошту новосадским жртвама, непозната група окупљена у Пионирском парку, започела је насиље бацањем камења, флаша, бакљи и петарди. А на простору према Славији, испаљен је невидљиви удар на грађане из тзв. таласних топова.
Зарад безбедности свих присутних донели смо одговорну одлуку о мирном окончању скупа. Ми нисмо они, ми нисмо насилни, наш одговор на провокације није хаос, већ достојанство. Ово није крај. Настављамо борбу промишљено, храбро и доследно“ – крај цитата.
Данашња Србија не разликује се значајно од већине земаља у окружењу. Оно што је чини посебном јесу два фактора на друштвеној сцени. Први је неостварени вођа фудбалских хулигана на месту председника. Он се за све пита, а ни за шта не одговара.
Претворио је Србију у свој приватни посед. Новац у ојађеној земљи поседују његови криминалци који не плаћају порез држави, него криминалцима изнад себе све до њега као врховног криминалца. Зато он и узима кредите и задужује земљу, јер зна да те милијарде неће враћати он, него ова наша деца у протесту и деца њихове деце. Ако не буду имали новца, кредитори ће узети хипотеку, а то су привредни и природни ресурси земље.
Када су схватили да не постоји политичка снага која ће зауставити такво разарајуће самовлашће, студенти су борбу пребацили на терен права и правде. Коруптивни економски систем болесног самодржца, довео је до пада надстрешнице на Железничкој станици у Новом Саду и погибије 15 људи.
Својим протестима и захтевима да сви одговорни за ту трагедију иду у затвор, Студенти не дозвољавају да тиранин и његова власт и сада пређу преко тог трагичног догађаја као преко свих монструозних злочина у току своје деценијске владавине.
Не траже промену власти, него промену система који омогућава да на власт дођу људи за које закони не важе. Инсистирају на ненасилној промени тог система, свесни да се једино тако кад закони важе за све, може успоставити хармонија у друштву. Зато су и номиновани за Нобелову награду за мир, и зато је милион људи дошло у Београд да их подржи.
Такву енергију и памет не може нико победити, а најмање неостварени вођа фудбалских хулигана на месту председника са свим својим бандама криминалаца које предводе наследници његових некадашњих пријатеља убица Салета Мутавог и Веље Невоље.
Са таквим ништаком Студенти су рашчистили већ на почетку протеста поруком: „Ти ниси надлежан, а ниси ни нормалан“.
Толико од Студената, све остало је на нама грађанима.
Милојко Пантић
